Vreme predsednika — period 1998–2002 · 50 godina zajedno

1998.

Kada govorimo o dešavanjima vezanim za sportske aktivnosti, skoro da bismo mogli prepisati tekstove iz prethodnih godina. Snalaženje, improvizacija, preživljavanje, važno je samo da trajemo. Ali ukoliko nije bilo puno sportskih aktivnosti, papirologije i administracije je uvek bilo na pretek. Na osnovu zakona o preregiistraciji iz prethodne godine, džudo savez Srbije je doneo novi Statut na osnovu koga smo svi klubovi morali ponovo da se učlanjujemo u savez kao da nismo postojali 29 godina.

Naravno, za nas klubove bez administrativnog osoblja bio je to veliki posao i maltretiranje, ali kako kaže narodna da sila boga ne moli, tako smo i mi seli i završili još jedan posao iz kategorije presipanja iz šupljeg u prazno.

Polaganje za pojaseve je održano u sali srednje medicinske škole

20.12.1998. godine.

Za žuti pojas su položili:

Jovanović Dejan, Radovanović Darko.

Za narandžasti pojas su položili:

Ivanović Ivan, Popović Vukan, Popović Miodrag.

Za zeleni pojas su položili:

Nikolić Marko, Olić Lazar.

Za plavi pojas su položili:

Mlovanović Goran, Radovanović Nenad.

Za braon pojas je položio:

Toskić Lazar.

1999.

Kada sam razmišljao o tome šta ću napisati o 1999. godini, prvi put od kako sam radio na ovom rukopisu sam se našao u ozbiljnoj nedoumici šta reći o jednoj od najgorih godina u novijoj istoriji srpskog naroda. I nije tu bio problem što nije bilo skoro nikakvih sportskih dešavanja, nije ih bilo ni nekih ranijih sretnijih godina, a kamoli u ovoj godini kada nam je belosvetski ološ i vucibatine ubijao decu, rušio škole i bolnice. Moja nedoumica je bila moralne prirode. Treba li uopšte da spominjem probleme džudo kluba u periodu kada je jedna trogodišnja devojčica ubijena od strane ološa, vucibatina i fašista u svom domu dok je sedela na noši. Da treba. Ne pričati o klubu, jer tu nema šta da se kaže, ali treba iskoristiti svaku priliku, pa makar to bio i jedan ovakav rukopis o jednom malom klubu, da se podseti na zločin koji je trajao od

24. marta do 10. juna 1999 . godine i da se nikada ne dozvoli njegov zaborav.

Inače, što se tiče samog kluba, možda je vredno spomenuti da smo ostali bez sale u medicinskoj školi i da smo zahvaljujući prijateljima iz boks kluba „14 Oktobar“ treninge sa ono malo preostalih članova održavali u njihovoj sali. Ova godina je trebalo da bude i mali jubilej kluba, 30 godina od osnivanja, ali na žalost, celokupna dešavanja i situacija su nas udaljila od bilo kakvog razmišljanja za neko svečano obeležavanje tog datuma. Ono o čemu sam ja, a i svi moji saradnici, razmišljali je kako i šta dalje. Trideset godina nakon osnivanja smo ponovo bili na samom početku, bez članstva, sale, finansijskih sredstava i što je najgore od svega, bez neke jasne vizije i strategije za budućnost. Pokušavali smo u razgovorima da iskristališemo šta je to bilo dobro a šta loše u prethodnih trideset godina, premda nam iskustvo kao osobina ovog predsedništva baš i nije bila jača strana. Ja sam bio jedini koji je u klubu proveo 29 godina. Sve ostalo su bili ili mladi ljudi, dojučerašnji takmičari, ili jednostavno ljudi sa relativno kratkim stažom u klubu.

Kada sam u tom momentu analizirao sve protekle klupske aktivnosti, polako sam uviđao da smo izgleda, zarad sportskih rezultata, svesno ili nesvesno, žrtvovali sve ostale segmente koji čine jedan klub. Neko će možda reći da rezultati i jesu najvažnije ogledalo svakog kluba, ali ako klub nestane, vrlo brzo će se prestati pričati i o ostvarenim rezultatima. Pritom moram biti iskren i konstatovati da, iako su rezultati koje sam kao trener postigao ostali do današnjeg dana neprevaziđeni u klupskoj istoriji, ipak to nisu niti olimpijske, niti svetske, niti evropske medalje, a kada već nisu to, čini mi se da je cena koju smo platili za postojeće postignute uspehe ipak velika. Zbog ovoga što ću sledeće reći verovatno će me mnogi optužiti za demagogiju ili melodramatičnost, ali ću sa zadovoljstvom prihvatiti taj rizik. O čemu se radi? Kao što to često biva u životu, trčeći i jureći za velikim stvarima koje su nam po nekom nepisanom pravilu najčešće nedostupne, propuštamo da vidimo male stvari koje su nam tu, na dohvat ruke. Tako sam i ja, jureći olimpijsku medalju koja nikada nije osvojena, izgleda zaboravio da osmeh jednog mališana koji na nekom turniru u Brusu ili

Niškoj Banji osvoji medalju, vredi isto toliko kao i osmeh osvajača olimpijske medalje. Da bi bilo tih osmeha, moralo je da bude i kluba.

Vreme je bilo za promene, na kraju krajeva, ionako smo, figurativno rečeno, bili na nuli, tako da nismo imali šta da izgubimo. Suština tog nekog našeg plana je bila da se akcenat stavi na sve one aktivnosti koje će na bilo koji način doprineti afirmaciji i promociji kluba. Jedna od prvih mojih ideja je bila da iskoristim svoje veze u nama geografski najbližoj prijateljski nastrojenoj zemlji, a to je bila Grčka i da pokušam da dovedem neke njihove klubove u Srbiju na mini pripreme, koje su ustvari trebalo da budu više manifestacije druženja i prijateljstva. Ne treba ni da pričam šta bi to značilo i za klub i za grad u jednoj zemlji koja samo što je izašla iz rata i koja je još uvek bila izolovana i pod sankcijama međunarodne zajednice. Stupio sam odmah u kontakt sa mojim bivšim studentom iz Volosa u Grčkoj, Janisom Kafenterakisom. Janis se inače bavio dizanjem tegova, ali je na mojim časovima i u druženju sa mnom tako fanatično zavoleo džudo da je to postalo njegova životna opsesija. Bio je talentovan, ali i vrlo uporan i istrajan. Interesovalo ga je sve, od tehnike džudoa do organizacije i vođenja kluba, a kao kruna takve posvećenosti i našeg zajedničkog rada nastao je džudo klub „Pigasos“ u

Volosu. Janis je sa oduševljenjem i istinskim zadovoljstvom prihvatio moju ideju da sa još nekoliko klubova iz Grčke bude gost našeg kluba i grada Kruševca, ali će se ispostaviti da je bilo suviše rano za takve ideje i takve planove. Sećanja na stradanja u Srbiji su bila isuviše sveža da bi roditelji bez bojazni pustila decu u zemlju gde su maltene do juče padale bombe i ginuli njihovi vršnjaci. Moram da priznam da sam pomalo bio razočaran, ali sam ih kao roditelj u potpunosti razumeo. Ovaj mali neuspeh me nije obeshrabrio i odmah sam predložo Janisu promenu.

Kada Grčka deca ne mogu kod nas, idem ja kod njih. Organizovali smo desetodnevni seminar u julu mesecu, koji sam iskoristio da, pored tehničkog znanja koje sam im prenosio, predočim deci, a posebno njihovim roditeljima pravu sliku o Srbiji, Kruševcu i džudo klubu. Ispostaviće se kasnije da je to bio jedan sjajan, prvenstveno markentiški potez, jer smo zahvaljujući tom seminaru i mom kompletnom nastupu, uspostavili jednu saradnju i slobodno mogu reći jedno veliko prijateljstvo koje je trajalo godinama unazad.

Toskić Dragan sa pionirima džudo kluba „Pigasos“ iz Volosa (Grčka) po završetku desetodnevnog seminara, (1999)

Najtrofejniji članovi kluba „Pigasos“ u muškoj i ženskoj konkurenciji sa Toskić

Draganom, (1999)

2000.

Već sledeće 2000. godine, sedamdesetak džudista i preko stotinak roditelja je došlo u Kruševac na sedmodnevni seminar. Bila je to prava mala senzacija i to ne samo za grad Kruševac, već i za celu Srbiju, jer dovesti u to vreme nekoga iz inostranstva na pripreme u Srbiju, a pogotovo decu, bilo je pa gotovo nemoguća misija. Te godine sam dobio i jedno meni jako drago priznanje, zahvalnost za doprinos koji sam dao razvoju džudoa u Volosu.

Plaketa za doprinos razvoju džudo kluba iz Volosa - Grčka

2001.

Jedan od glavnih zadataka u planu oporavka i razvoja džudo kluba posle rata je bio reklama i promocija kluba u kojem god to obliku bude moguće.

Moj sledeći potez je bio upravo u tom pravcu. Poznato je da sam ja godinama odbijao učešće u bilo kakvom savezu, organu ili telu pa makar oni imali i prefiks sportski. Na nagovor svojih kolega, pristao sam da uzmem učešće u radu Upravnog odbora sportskog saveza opštine

Kruševac. Naravno, vrlo brzo sam shvatio da je kao i uvek politika mnogo jača od struke, ali se nikada nisam pokajao zbog učešća u upravnom odboru, jer je taj odbor bio sastavljen na način kao što sam ja radio u mom klubu. Činili su ga dokazani sportski radnici, kolege iz struke kao što su Dragan Petrović i Nenad Bradić i bivši sportisti poput legendarne svetski poznate atletičarke Vere Nikolić. Inače član Upravnog sportskog saveza Kruševca sam bio u dva mandata, od 2001. do 2005. godine i od 2005. do 2009. godine, i za to vreme sam uspeo, ako ništa drugo, da ne budemo izuzeti iz akcija i sportskog života grada Kruševca, a uspeo sam i da ponovo vratim klub u tokove finansiranja od strane grada. Naravno, nisu to bila neka velika sredstva, ali iskreno govoreći, mi nikada i nismo imali sredstva sa kojima bi smo mogli lagodno da sprovodimo zacrtane planove i programe rada.

Ono što bi smo mogli okarakterisati kao glavno obeležje ove godine je polako omasovljavanje članstva što se najbolje može videti iz izveštaja o polaganju za pojaseve.

Polaganje za pojaseve je održano 02.02.2001. godine

Za žuti pojas su položili:

Dašić Aleksandar, Živojinović Mladen, Živojinović Olivera,

Jakovljević Goran, Milenković Andrija, Miletić Marko, Miletić

Predrag, Milošević Marko, Radenković Nikola, Radosavljević Nenad,

Radulović Nemanja, Ćoćić Aleksandar.

Za narandžasti pojas je položio:

Sudimac Danijel.

Za zeleni pojas je položio:

Popović Vukan.

Za plavi pojas je položio:

Olić Lazar.

Za braon pojas su položili:

Milanović Goran, Cvetković Nemanja.

Drugo plaganje za pojaseve u 2001. godini je održano 22.12. u sali „Soko“.

Za žuti pojas su položili:

Babić Miloš, Bevanja Bojan, Vajić Miroslav, Vujičić Nevena, Vujičić

Nemanja, Gajić Sofija, Gajić Filip, Jovanović Ivan, Jovanović Jasmina,

Jovanović Nemanja, Jovanović Nikola, Kosić Aleksandar, Krstić Miloš,

Marković Nikola, Milenković Bojan, Miletić Dušan, Milovanović

Marko, Milovanović Miloš, Milošević Ivan, Mitić Maja, Mihajlović

Vladimir, Pavlović Ivan, Radosavljević Dejan, Urošević Filip, Čolić

Aleksandra, Šović Aleksandar.

Za narandžasti pojas su položili:

Živojinović Mladen, Živojinović Olivera, Jakovljević Goran, Miletić

Marko, Miletić Predrag, Milošević Marko, Radenković Nikola,

Radosavljević Nenad.

Za plavi pojas je položio:

Popović Vukan.

I u ovoj godini smo nastavili saradnju sa grčkim klubovim. Ja sam u martu mesecu održao trodnevni seminar u Volosu, koji je interesantan po tome što je bio izuzeno dobro izreklamiran i medijski propraćen, iako je džudo u tom gradu i u toj regiji uopšte bio tek u povoju.

Reklamni pano za seminar u Volosu – Grčka, (2001)

Program džudo seminara u Volosu - Grčka, (2001)

Toskić Dragan sa pionirima, učesnicima seminara u Volosu – Grka, (2001)

Toskić Dragan sa juniorima i seniorima, učesnicima seminara u Volosu – Grčka,

(2001)

Krjem te godine, grupa od stotinak džudista i njihovih roditelja, ponovo je došla na pripreme u Srbiju, ali sam ih ja zbog određenih tehničkih problema oko termina za treninge, umesto u Kruševac odveo u Brus. Zašto baš Brus? Brus je imao odličan džudo klub, u čijem sam osnivanju 1980.

godine sa jednim skromnim doprinosom i sam učestvovao. Brus je imao dva brilijantna mlada trenera, Ivezić Dobrivoja-Bibu i Marković Miloša-

Funju i na kraju Brus je imao fantastične uslove za rad, počevši od sopstvene sale pa do sportske hale koja nam je bila na raspolaganju u svakom momentu i to je ono što sam ja znao kada sam se odlučio da džudiste iz grčke odvedem u Brus. Ono što nisam očekivao je gostoprimstvo i prijem na koji smo tamo naišli, a to je nešto što ni pre ni posle toga više nikada nisam doživeo. Meštani Brusa su decu iz Grčke i njihove roditelje prihvatili, ne kao goste, već kao najbližu rodbinu. Druženje je, osim kada se moralo poći na spavanje, trajalo maltene celodnevno, a posebno mi je u sećanju ostao izuzetno dirljiv rastanak dece kada je i sa jedne i sa druge strane kanula i po neka suza.

Ta 2001. godina će ostati zapamćena u istoriji kluba i po tome što je iznedrila generaciju takmičara sa najdužim takmičarskim stažom.

Urošević Filip, Radenković Nikola, Kosić Aleksandar, Živojinović

Mladen, Marković Nikola i Milošević Nikola. Sledeće godine im se pridužio i Marković Lazar i to je manje više ekipa koja je dugi niz godina osvajala medalje i činila okosnicu takmičarskog pogona kluba.

Ono što je vrednije od svih njihovih medalja je odnos koji su imali od svog prvog susreta u klubu. Bili su nerazdvojni drugari, dobra deca koja su izrasla u isto tako dobre i uspešne ljude. Poslednji put su se okupili

2017. godine kao gosti na polaganju za pojaseve, nakon čega ih je život odveo različitim putevima, a neke čak i na različite strane sveta.

Kosić Aleksandar

2004. 2021.

Kosić Aleksandar je rođen 04.10.1994. godine u Kruševcu. Završio je osnovnu školu „Nada Popović“, a zatim Mašinsko-elektrotehničku, tehničar drumskog saobraćaja. Po završetku srednje škole upisuje se na

Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Nišu, gde nakon osnovnih studija upisuje i završava master studije i stiče zvanje master profesora sporta i fizičkog vaspitanja. Živi i radu u Kruševcu. Džudo je počeo da vežba 2001. godine. Svoju prvu medalju (bronzanu) na zvaničnim prvenstvima je osvojio 2002. godine na prvenstvu centralne

Srbije za mlađe pionire. Poslednju medalju (bronzanu) je osvojio na kadetskom prvenstvu Srbije 2010. godine. Osvajač je mnogobrojnih medalja na turnirima u svim uzrasnim kategorijama od poletaraca pa do seniora.

Urošević Filip

2004. 2021.

Urošević Filip je Rođen 07.11.1993. godine u Kruševcu, gde je završii osnovnu školu „Dositej Obradović“ i srednju medicinsku školu. Nakon toga 2012. godine upisuje Fakultet za sport i fizičko vaspitanje Univerziteta u Prištini koji završava u roku 2016. godine kao jedan od najboljih studenata u generaciji. Trenutno živi i radi u

Americi na Floridi. Džudo je počeo da trenira 2001. godine. Prvu medalju u svojoj takmičarskoj karijeri, i to bronzanu, je osvojio na prvenstvu centralne Srbije za poletarce. Iste te godine je na prvenstvu države (Srbija i Crna Gora) za poletarce osvojio srebrnu medalju. Mnogo veće uspehe je postizao na turnirskim takmičenjima, gde je, kao i Kosić, osvajao medalje u svim uzrasnim kategorijama od poletaraca do seniora.

Radenković Nikola

2004. 2021.

Radenković Nikola je rođen u Kruševc 08.12.1993. godine gde završava snovnu školu, a zatim srednju. Visoko obrazovanje nastavlja i završava u

Beogradu na Filološkom fakultetu, smer engleski jezik, književnost i kultura. Trenutno živi i radi u Beogradu. Nikola je počeo da trenira

2000. godine. Prvu medalju, poput mnogih iz te generacije, je osvojio 2003.

godine na prvenstvu centralne Srbije za poletarce. Bila je to srebrna medalja. Nikola je po ostvarenim rezultatima na zvaničnim prvenstvima najuspešniji takmičar ove generacije, a jedan je od uspešnijih takmičara uopšte u klupskoj istoriji. Osvajao je medalje u svim urasnim kategorijama. Najvredniji rezultati su mu bronzana medalja na juniorskom prvenstvu Srbije 2010. godine i bronzana medalja na prvenstvu centralne

Srbije za mlađe seniore 2009. godine. Svoj poslednji nastup na zvaničnim prvenstvima je imao 2011. godine na prvenstvu centralne Srbije za

Juniore, kada je osvojio srebrnu medalju. Osvajač je mnogobrojnih medalja na domaćim i međunarodnim turnirima.

Živojinović Mladen

2004. 2021.

Živojinović Mladen je rođen 28.07.1993. godine u Kruševcu. Osnovnu školu „Jovan Jovanović Zmaj“ i srednju Tehničko-mašinsku školu je pohađao u rodnom gradu. Trenutno studira na smeru zaštite na radu.

Živi u Kruševcu gde i radi u vatrogasno spasilačkoj brigadi. Džudo počinje da trenira 2000. godine. Kao i njegovi prethodnici i Mladen je svoju prvu (bronzanu) medalju na zvaničnim prvenstvima osvojio 2003.

godine na prvenstvu centralne Srbije za poletarce. Osvajao je medalje u svim uzrasnim kategorijama, a najveći uspeh je postigao 2011. godine kada je na prvenstvu centralne Srbije za juniore osvojio srebrnu medalju. Kao i svi iz te generacije, učestvovao je na mnogobrojnim domaćim i međunarodnim turnirima gde je osvojio pregršt medalja.

M a r k o v i ć L a z ar

2004. 2021.

Marković Lazar je rođen 08.04.1996. godine u Kruševcu. Osnovnu školu

,,Nada Popović“ i prva dva razreda Mašinsko elektrotehničke škole je završio u Kruševcu. Treći i četvrti razred Elektrotehničke škole

„Rade Končar“ završava u Beogradu. Nakon toga upisuje i završava

Kriminalističko policijski Univerzitet, takođe u Beogradu. Džudo je počeo da trenira 2002. godine i on je bio najmlađi član te takmičarske generacije. Prvu medalju (bronzanu) je osvojio na prvenstvu centralne

Srbije za poletarce 2004. godine. Poslednju medalju (srebrnu) na zvaničnim prvenstvima, kao član džudo kluba Kruševac, je osvojio na kadetskom prvenstvu centralne Srbije 2011. godine. Odlaskom u Beograd na dalje školovanje, prelazi u ODžK „Beograd“ gde nastavlja svoju takmičarsku karijeru.

Marković Nikola

2004. 2021.

Marković Nikola je rođen 29.03.1993. godine u Kruševcu. Osnovnu školu „Dositej Obradović“ i srednju tehničko-mašinsku je pohađao i završio u Kruševcu. Na fakultetu „Megatrend“ studira na smeru bezbednost. Živi i radi u Nemačkoj. Džudo je počeo da trenira 2001.

godine. Svoje prve uspehe na zvaničnim prvenstvima je postigao 2003.

godine kada je u konkurenciji poletaraca osvojio bronzane medalje na prvenstvu republike i na prvenstvu države. Mnogo više uspeha i značajnije rezultate je postigao na domaćim i međunarodnim turnirima.

Milošević Marko

2004. Preminuo 2016.

Milošević Marko je rođen 23.10.1994. godine u Kruševcu, gde je završio osnovnu školu „Jovan Jovanović Zmaj“. Srednju šumarsku školu je završio u Kraljevu. Ostaće upamćen kao jedan od troje pionira koji su posle dugo godina osvojili za klub neku od medalja na zvaničnim prvenstvima. Dobio je mnoge bitke na takmičenjima, ali je nažalost izgubio onu najvažniju-životnu. Posle teške blesti preminuo je

19.07.2016. godine. Džudo je počeo da vežba 2000. godine, a svoju prvu medalju (bronzanu) je osvojio 2002. godine na prvenstvu centralne Srbije za poletarce. Bio je učesnik i osvajač medalja na mnogobrojnim domaćim i međunarodnim turnirima.

Karakteristično za celu tu generaciju je rano uključivanje u takmičarske aktivnosti. Već nakon nekoliko meseci treniranja su počeli da odlaze na turnire. Jedan od prvih turnira na kojem su učestvovali je bio međunarodni turnir „Pomoravlje“ u Trsteniku 01.06.2001. godine. Na slici dole kompletna mešovita ekipa pred polazak na turnir.

1. Živojinović Milan, 2. Živojinović Mladen, 3. Marković Nikola, 4. Milošević

Marko, 5. Gajić Sofija, 6. Kosić Aleksandar, 7. Radenković Nikola, 8. Urošević

Filip, 9. Milovanović Miloš, 10. Živojinović Dušan, 11. Cvetković Konstantin,

12. Milić Stefan, 13. Čolić Aleksandra, 14. Živojinović Olivera, 15. Radovanović

Nenad, 16. Vajić Miroslav, 17. Babić Miloš, 18. Milenković Bojan, 19. Cvetković

Nemanja, 20. Krstić Miloš, 21. Pavlović Ivan, 22. Milovanović Marko, 23. Vučković

Nemanja, 24. Mihailović Vladimir.

2002.

Glavni događaj po kojem ću pamtiti ovu godini su medalje osvojene nakon devet dugih godina čekanja. Bile su to ujedno i prve medalje osvojene na zvaničnim prvenstvima pod mojim rukovodstvom kao predsenikom kluba, a meni još draže, jer su tada svoje prve medalje osvojili i pioniri iz generacije koju sam detaljnije opisao u prethodnom poglavlju, a koji su kao što sam rekao, nastavili taj niz uspeha još dugi niz godina.

Spominjući te medalje osvojene posle dugih devet godina, moram istaći da je ipak je najvredniji rezulata i svoj najveći uspeh te godine napravio

Vajić Miroslav, koji je na prvenstvu centralne Srbije za juniore osvojio bronzanu medalju. Uspeh je tim veći ako se zna da je Miroslav džudo počeo da vežba 2001. godine i da je u decembru te godine tek položio za žuti pojas. Bila je to najava i uvod u seriju dobrih rezultata koja je jedna grupa starijih takmičara napravila u periodu od 2003. do 2005. godine.

Zajednička karakteristika svih njih je da su relativno kasno počeli sa vežbanjem, da nisu prošli klasičnu pionirsku školu džudoa i da su za vrlo kratko vreme od početka vežbanja počeli sa takmičenjima i na našu veliku sreću sa osvajanjem medalja.

Juniorska ekipa na prvenstvu centralne Srbije u Nišu 25.05.2002.

S leva: Mihailović Vladimir, Vučković Nemanja, Cvetković Nemanja, Krstić Miloš,

Babić Miloš, Vajić Miroslav i Živojinović Dušan

Na našu veliku žalost, imali su još jednu zajedničku karakteristiku.

Kratku takmičarsku karijeru i skoro istovremeno napuštanje džudoa.

Takmičari koji su osvajali medalje u juniorskoj i seniorskoj konkurenciji (po azbučnom redu):

Babić Miloš, Bevanja Bojan, Blagojević Ivan, Vajić Miroslav,

Milanović Aleksandar, Pavlović Ivan, Popović Vukan, Popović

Slađana, Radosavljević Dejan.

Posebno interesanti iz ove grupe takmičara su Blagojević Ivan i

Popović Slađana, takmičari koji su ustvari bili kadeti, ali koji su se takmičili i u juniorskoj i u seniorskoj konkurenciji.

Blagojević Ivan-Mrvica je rođen 13.05.1987. godine u Aleksandrovcu

Župskom. Osnovnu školu je završio u selu Donje Rataje kod

Aleksandrovca. Srednju Mašinsko-elektrotehničku školu je završio u

Kruševcu. Džudo je počeo da trenira 2002. godine. Posle samo devet meseci vežbanja, na veoma jakom turniru, Kup „Gulasa“, 2003. godine u

Beogradu je osvojio bronzanu medalju. Iste te godine je na prvenstvu centralne Srbije za kadete osvojio prvo mesto, a na državnom prvenstvu

(SICG) treće mesto. Zahvaljujući postignutim rezultatima u 2003. postao je stipendista grada Kruševca. Sve je ukazivalo na to da je na pomolu jedna blistava karijera, a uspesi koje je nastavio da niže još su nas više učvršćivali u takvom razmišljanju. Na juniorskom prvenstvu centralne

Srbije 2004. osvaja zlatnu medalju, a 2005. na prvenstvima centralne

Srbije i za kadete i za juniore osvaja takođe zlatne medalje. I onda kraj.

Kako je munjevito zablistao isto tako je odjednom bez ikakve najave prestao i sa takmičenjima i sa vežbanjem. Razlog? Razlog je star koliko i džudo klub Kruševac. Završivši srednju školu Ivan se nije opredelio za studije tako da je ostao u Kruševcu, ali klub nije imao finasijskih mogućnosti da isprati njegov dalji sportski razvoj i bio je to već više puta viđen, rekao bih, neminovni epilog. Ivan se zapošljava u „Vino

Župi“ iz Aleksandrovca gde radi nekoliko godina, nakon čega u potrazi za boljim životom odlazi prvo za Švajcarsku, a zatim za Nemačku gde i danas živi i radi. Oženjen je i ima dvoje dece, ćerku i sina

Popović Slađana je rođena 09.01.1988. godine u Kruševcu, gde je završila osnovnu školu „Branko Radičević“ i srednju Ekonomsku, smer pravni tehničar. Udata je i ima ćerku Helenu. Živi u Kruševcu. Džudo je počela da trenira 2003. godine. Već 2004. godine je izašla na svoje prvo takmičenje i osvojila bronzanu medalju. Bilo je to na prvenstvu centralne

Srbije za seniore. Istu medalju te godine je osvojila i na prvenstvu centralne Srbije za juniore. Sledeće 2005. godine je napravila rezultat koji je kuriozitet ne samo za naš klub, već verovatno i za celu Srbiju.

Naime, u jednoj godini je učestvovala na prvenstvima centralne Srbije u tri uzrasne kategorije (kadeti, juniori i seniori) i na sva tri takmičenja osvojila bronzane medalje. Slađana je jedna vrlo interesantna takmičarka sa dosta neobičnom karijerom. Kao ni mnogima pre nje, ni njoj klub nije mogao da obezbedi neke ozbiljnije uslove neophodne za postizanje vrhunskih rezultata, ali uprkos svemu, ona je uz povremene prekide i ponovna vraćanja, dugi niz godina ostala u klubu. Prvu veću pauzu pravi

2006. godine, da bi se nakon nekoliko godina vratila i na prvenstvu centralne Srbije za seniore 2011. godine osvojila bronzanu medalju.

Ponovo pauzira od 2014. do 2016. godine, kada se ponovo vraća sve do poznatih dešavanja sa pandemijom korona virusa, kada je većina sportova i klubova više bila zatvorena, nego što je radila. Poznajući Slađanu, očekujem da sa normalizacijom situacije oko pandemije, ponovo obuče kimono i pojavi se na strunjačama kluba u kojem je od 2003. godine.

Konferencija kluba je održana 28.12.2002. godine.

Uprvni odbor su činili (po azbučnom redu):

Bašić Slobodan, Živojinović Dušan, Nikolić Milovan, Rajković

Ivica, Toskić Dragan, Urošević Božidar i Čukuranović Dejan.

Za predsednika kluba i predsednika upravnog odbora je izabran Toskić

Dragan, a za potpresednika Urošević Božidar.

Nadzornog odbor su činili:

Živojinović Milan, Nikolić Milorad i Cvetković Konstantin.

Za predsednika nadzornog odbora je izabran Živojinović Milan.

Polaganje za pojaseve je održano 27.12.2002. godine u sali SOŠ „Veselin

Nikolić“

Za žuti pojas su položili:

Aleksić Marija, Arsenović Milica, Blagojević Ivan, Vasić Nenad,

Veljković Aleksandra, Živković Nikola, Isailović Dejan, Jakovljević

Jovana, Krstić Lazar, Marinković Aleksandar, Marković Lazar,

Miladinović Saša, Radošević Njegoš, Spasojević Marijana, Spasojević

Nemanja, Tomić Stojan.

Za narandžasti pojas su položili:

Babić Miloš, Bevanja Bojan, Vajić Miroslav, Gajić Sofija, Kosić

Aleksandar, Krstić Miloš, Marković Nikola, Milovanović Miloš,

Milošević Ivan, Mihajlović Vladimir, Pavlović Ivan, Radosavljević

Dejan, Urošević Filip, Čoloć Aleksandra.

Za zeleni pojas su položili:

Živojinović Mladen, Živojinović Olivera, Jakovljević Goran,

Milošević Marko, Radenković Nikola, Radosavljević Nenad.

Jedna od akcija u koju se klub uključio u 2002. godini je i akcija

Ministarstva zdravlja republike Srbije pod nazivom „Tvoj život u tvojim rukama“ koja je trajala čitave 2002. godine. U kalendaru aktivnosti, mart mesec je bio predviđen za promociju zdravog života kroz bavljenje sportom. U okviru tih aktivnosti, Sportski savez Kruševca je organizovao susrete osnovaca Kruševca i Sremske Mitrovice u šest sportova sa oko 200 učesnika. Činjenica da je džudo bio među tih šest sportova govori u prilog mojoj prethodnoj konstataciji da se džudo klub polako ponovo vraćao u žižu sportskih zbivanja u gradu i da je klub opet postajao faktor, prepoznatljiv i sposoban da na kvalitetan način reprezentuje grad u manifestaciji republičkog značaja. Prvi susret u okviru ove manifestacije je održan 22.02.2002. godine u Sremskoj

Mitrovici, a drugi 15.03.2002. godine u Kruševcu. Kao što to obično biva, druženje džudista iz Kruševca i Sremske Mitrovice je preraslo u jedno lepo i iskreno prijateljstvo koje rezultiralo dugogodišnjom saradnjom i učećima na turnirima u Sremskoj Mitrovici i Kruševcu. Na slici dole pionirska ekipa džudo kluba „Kruševca“ u Sremskoj

Mitrovici u akciji „Sportom protiv droge“.

Prvi red odozgo, s leva: Miljković Dragana, Čolić Aleksandra, Živojinović Olivera

Drugi red odozgo, s leva: Olić Lazar, Radovanović Nenad, Manić Nikola

Treći red odozgo, s leva: Gajić Filip, Jovanović Ivan, Jovanović Ivana, Jovanović

Nemanja i trener Živojinović Dušan

Plasman takmičara džudo kluba „Kruševac“ na zvaničnim takmičenjima u 2002. godini