Vreme trenera — period 1987–1997 · 50 godina zajedno

1987.

Polaganje za pojaseve u 1987. godini je održano 07. januara.

Za žuti pojas su položili:

Aksentijević Aleksandar, Aksentijević Ivica, Bimbašić Irena,

Biserćić Danijela, Biserčić Jadranka, Bićanin Ivana, Blažić Jovan,

Bojić Vladimir, Vasić Marko, Vujičić Saša, Vukadinović Marijana,

Vulić Dejan, Vulović Marija, Vučković Nenad, Godić Igor, Godić Irena,

Damjanović Bojan, Dimitrijević Bojan, Dimitrijević Danijela,

Dimitrijević Darko, Dimitrijević Ivan, Drvarević Ivana, Drvarević

Igor, Đurić Nenad, Živković Ivan, Ivanović Danijela, Ilić Danijela,

Isajlović Slađana, Jakovljević Ivan, Janić Ana, Jašarević Saša,

Jovanović Aleksandar, Jovanović Dejan, Jovanović Ivana, Jocić

Bratislav, Kričak Jasmina, Lukić Slavica, Marković Božidar, Mijović

Valentina, Milenković Bojan, Milenković Mlađan, Milićević Jovan,

Miličević Dejan, Mihajlović Dijana, Nedeljković Igor, Nikolić

Danijela, Obradović Sandra, Pavičević Mihajlo, Petrović Jelena,

Radovanović Vladimir, Radović Bojan, Radosavljević Vlada, Rajić Jablan,

Rajić Milica, Savić Valentina, Savić Srđan, Simić Miodrag,

Sremčević Ivica, Stanišić Stanko, Stojanović Brankica, Stojanović

Sanja, Stojković Majda, Todorov Milutin, Ćirković Ivan, Ugrenović

Srđan, Čolaković Jasmina.

Za narandžasti pojas su položili:

Andrejić Ivica, Ilić Miroslav, Kušić Sanja, Ristić Nevenka, Stevović

Saša.

Za zeleni pojas su položili:

Krstić Goran, Krstić Srđan, Petković Dejan, Radojković Vladimir,

Ristić Časlav, Simić Dragoljub, Stevanović Aleksandar, Cojić Dejan.

Za plavi pojas su položili:

Đorđević Milan, Kovinić Aleksandar, Kovinić Goran, Matejić

Aleksandar, Miladinović Jovica, Rajković Nenad, Ristić Dalibor.

Za braon pojas su položili:

Veličković Jovan, Urošević Božidar.

Redovna godišnja konferencija kluba je održana 28.02.1987. godine. U radno predsedništvo su izabrani: za predsedavajućeg Petrović Radomir a za članove Milojević Irenu i Urošević Božidara. Zapisničar je bio

Radenković Ivica, a overači zapisnika Ristić Nevenka i Veljković

Tiodor. U verifikacionu komisiju su izabrani Ilić Miroslav kao predsenik, a Simonović Daliborka i Milošević Prvoslav kao članovi.

U kandidacionu komisiju su izabrani: za predednika Rajković Ivan, za članove Petković Dejan i Milenković Predrag. Po nekim propisima koji su se inače u to vreme često menjali, konferencija kluba je morala da ima predsednika, potpresednika i sekretara, pa iako nam baš nije bila najasnija njihova uloga, sledeći propise izabrali smo: za predednika

Popović Vladana, za potpresednika Rajković Ivana i za sekretara Lazić

Srđana. Na ovoj konferenciji je usvojen novi statut kluba. Kao što sam već rekao, u to vreme su se često menjali zakoni u oblasti sporta koje smo mi bili u obavezi da pratimo i prilagođavamo svoje pravilnike uredbama i zakonima koje je donosila država. Često su to bile više kozmetičke nego neke suštinske promene. Tako se sada po novom statutu predsedništvo kluba zvalo upravni odbor, a odbor samoupravne društvene kontrole, nadzorni odbor. Ono što je specifično za tu konferenciju je sastav novog upravnog odbora. Naime, shvativši, ili bolje rečeno pomirivši se s tim, da za džudo nikada neće biti nekih boljih dana kada je finansijska situacija u pitanju, rešio sam da onda u predsedništvo dovedem što više ljudi iz džudoa, koji će barem da razumeju ono čime se bavimo, da ne bude kao što je pričao proslavljeni košarkaš Moka Slavnić, „dođu u upravu kluba i odmah sednu na klupu pored igrača, a kad naši daju koš oni skoče i viknu, go“.

Od devet članova predsedništva, sedam su bili što bivši, što aktivni, takmičari, što rekreativci, ali uglavnom svi džudisti.

U upravni odbor su izabrani (po azbučnom redu):

Manojlović Jelena, Miladinović Jovica, Milošević Dragiša,

Petković Dejan, Petrović Lela, Ponorac Branislav, Toskić Dragan,

Šošić Milica.

U nadzorni odbor su izabrani:

Dinić Nebojša (predsednik), Živojinović Milivoje (član) i

Đorđević Milan (član).

U disciplinsku komisiju su izabrani:

Milanović Momčilo (predsednik), Lutovac Vesna (član) i

Milenković Predrag (član).

Za predsednika kluba je izabran Milošević Drgiša koji je tu funkciju obavljao i u prethodne dve godine. Ja sam kao i do tada, pored trenerskog posla, obavljao i funkciju sekretara.

Što se tiče aktivnosti kluba i rezultata u 1987. godini, pokazalo se da je narodna izreka „po jutru se dan poznaje“ potpuno ispravna u slučaju

Dimitrijević Danijele. Već na prvim treninzima u 1986. godini je pokazala da se radi o izuzetnom talentu, što je i potvrdila na prvom takmičenju na koje je izašla. Nakon osam meseci vežbanja, što je za džudo relativno kratak period, na prvenstvu uže Srbije za nade osvojila je srebrnu medalju. Naravno, uz Danijelu koju spominjemo, jer je kao što smo već rekli, jedan duži niz godina bila prva perjanica kluba, redovno su se svake godine pojavljivali neki novi klinci koji su osvajali medalje, koji u takmičarskom smislu nisu dugo trajali, ali su zato doprineli da klub dugo traje i da dočeka pedeseti rođendan.

U 1987. godini desio se jedan veoma važan događaj za klub. Ceneći rezultate koje sam godinama unazad postizao sa klubom, čelnici opštine su u dogovoru sa Savezom organizacija za fizičku kulturu, poznatijom pod nazivom SOFK-a, doneli odluku da budem primljen u stalni radni odnos na mesto trenera kluba. Koliko je to bio veliki uspeh i za klub i za mene, može se zaključiti ukoliko se zna činjenica da smo u to vreme bili jedan od retkih klubova u celoj zemlji koji su imali trenera u stalnom radnom odnosu. Sekretar SOFK-e u to vreme je bio Zdravković Desimir-Ćesa, slobodno možemo reći, legendarni sportski radnik. Džudo klub

„Kruševac“ je imao tu sreću da je dugi niz godina ime tog čoveka bilo na neki način povezano sa našim klubom. On je 1969. godine bio jedan od jedanaestorice osnivača kluba. Bio je sekretar SOFK-e 1974. godine kada su klub, predsednik Lazarević i nas trojica takmičara dobili godišnje nagrade SOFK-e za postignute rezultate u toj godini. Na istoj funkciji je bio i 1984. godine kada sam dobio Novembarsku nagradu kao najuspešniji trener i sada kada sam primljen u radnu zajednicu SOFK-e kao trener džudo kluba.

Desimir Zdravković-Ćesa je rođen 1928. godine. Osim što je bio veliki sportski radnik, Ćesa je bio i izvanredan sportista, atleta kakvog je danas u vreme profesionalizma i uske specijalizacije gotovo nemoguće naći. Bavio se atletikom, odbojkom i fudbalom, a poseban kuriozitet je činjenica da je istovremeno bio igrač fudbalskog kluba „Napredak“ i odbojkaškog kluba „Kruševac“. Nakon završetka gimnazije u Kruševcu

1950. godine, nastavlja školovanje na Višoj školi za fizičku kulturu u

Beogradu (DIF). U Ekonomskoj školi u Kruševcu, gde je radio kao nastavnik fizičkog vaspitanja, 1953. godine gradi otvoren teren za odbojku i formira novu odbojkašku ekipu. Ekonomska škola u kojoj je radio je godinama važila za pravi rasadnik talentovanih odbojkaša.

Odluka o primanju u radni odnos na mesto trenera džudo kluba „Kruševac“

Šesti s leva, obeležen brojem 1, Desimir Zdravković Ćesa kao član FK „Napredak“,

(1950)

Desimir Zdravković Ćesa, poslednji s leva kao trener odbojkaške ekipe

Ćesa je sigurno jedan od najzaslužnijih ljudi za posleratni razvoj odbojke u Kruševcu. Osnivač je ženske odbojkaške ekipe 1964. godine i kao što smo rekli u samom uvodu, jedan je od jedanaestorice osnivača džudo kluba

„Kruševac“ 1969. godine. Iako je još davne 1945. godine kao desni bek odigrao prvu utakmicu za FK „Napredak“ i po tome bio možda i najprepoznatljiviji u svetu sporta, kasnije kao sportski radnik posebnu simpatiju je gajio za takozvane male sportove i klubove. Imao je viziju da približi sport u svaku mesnu zajednicu i u svako selo. Bio je učesnik i organizator mnogih amaterskih sportskih manifestacija, od uličnih trka pa do seoskih sportskih igara opštine Kruševac, koje su u njegovo vreme doživele pravi procvat. Dobitnik je brojnih sportskih priznanja i odlikovanja. Umro je u Kruševcu 1997. godine.

Plasman takmičara džudo kluba „Kruševac“ na zvaničnim takmičenjima u 1987. godini

Br. Prezime i Ime Mesto Rang Uzrast kg. pl.

1. Dimitrijević Danijela Čačak uža Srbija nade 40 2

2. Petković Dejan Čačak uža Srbija nade 70 3

3. Đorđević Boris Čačak uža Srbija nade 70 3

4. Dimitrijević Danijela Beograd Srbija nade 40 3

5. Petković Dejan Niš uža Srbija juniori 65 3

6. Miladinović Jovica Niš uža Srbija juniori 71 3

7. Milojević Ivana Beograd Srbija juniori 61 3

1988.

Polaganje za pojaseve u 1988. godini je održano 06. januara.

Za žuti pojas su položili:

Bašić Svetlana, Vasić Ivan, Glušica Dalibor, Glušica Igor, Ilčić

Aleksandar, Jovanović Aleksandar, Jovanović Nikola, Komlenović

Radmila, Kostić Slobodan, Matić Marija, Mijatović Saša, Miletić

Srđan, Milovanović Zlatko, Milutinović Dejan, Panić Ivica, Petrović

Dragan, Radulović Snežana, Senić Vladimir, Simić Branislav.

Za narandžasti pojas su položili:

Aksentijević Ivica, Vulić Dejan, Godić Igor, Godić Irena, Damjanović

Bojan, Dimitrijević Danijela, Dimitrijević Darko, Jovanović Ivana,

Milenković Bojan, Milenković Mlađan, Miličević Dejan, Nikolić

Danijela, Pavičević Mihajlo, Radović Bojan, Savić Valentina,

Stojanović Sanja.

Za zeleni pojas je položila:

Kušić Sanja.

Za plavi pojas je položio:

Petković Dejan.

Za braon pojas je položio:

Miladinović Jovica.

Iz izveštaja o radu kluba za 1988. godinu može se videti sva težina uslova u kojima smo radili. Realizacija zacrtanih planova se najčešće sastojala od donošenja odluka o tome kojih ćemo se akcija odreći zbog nedostatka finansijskih sredstava, a morali smo da odustanemo od gotovo svih planiranih aktivnosti osim zvaničnih prvenstava. Naravno, znali smo da će neučestvovanje na školama džudoa i turnirima pokazati svoj negativni efekat u godinama koje su sledile, ali se tu jednostavno ništa nije moglo uraditi. Naš glavni cilj u planiranju bi se mogao sažeti u jednu jedinu ideju, a to je, preživeti nekako ovu godinu. Zvuči malo neobično kada se o sportskim rezultatima govori na kraju izveštaja, a pogotovo ako se zna da ti rezultati, s obizorom na uslove pod kojim se ostvareni, uopštei i nisu loši. Poređenja radi, u 1988. godini smo na zvaničnim prvenstvima osvojili dvanaest medalja, pet više nego u 1987.

godini. Epitet najuspešnijeg takmičara u 1988. godini svakako pripada

Dimitrijević Danijeli koja je osvojila tri medalje, jednu zlatnu i dve bronzane.

Značajno za džudo sport uopšte je činjenica da je te godine po prvi put u program Olimpijskih sportskih igara školske omladine Srbije, kao sportska disciplina, uvršten i džudo. U kvalifikacijama za učešće na igrama, džudisti Kruševca su u konkurenciji osnovnih škola osvojili tri prva mesta, a u konkurenciji srednjih škola četiri prva mesta. Uz njih, u finalu se borilo još osam takmičara džudo kluba „Kruševac“.

Tog leta 1988. godine smo započeli nešto što smo kasnije u sirotinjskim godinama koje su dolazile često koristili. Budući da sebi nismo mogli priuštiti odlaske na pripreme i kampove, okrenuli smo se onome što smo imali besplatno i u blizini. Organizovali smo treninge tokom celog leta u klubu i to na otvorenom, a subotom smo odlazili na izlete na planinu Jastrebac gde smo uz trening i druženje organizovali i razna zabavna takmičenja.

Godišnja konferencija kluba održana je 09.12.1988. godine. Radno predsedništvo su činili Iličić Radoslav kao predsednik i Milošević

Dragiša i Petrović Lela kao članovi. Zapisničar je bio Ranđelović

Milan, a overači zapisnika Milošević Prvoslav i Milojević Irena.

Verifikacionu komisiju su činili Ilić Miroslav i Petković Dejan. Uz standardne tačke dnevnog reda, treba spomenuti i izbor dva nova člana predsedništva. Umesto Miladinović Jovice koji je odlazio na odsluženje vojnog roka i Manojlović Jelene koja je ostavku podnela iz porodičnih razloga, za nove članove predsedništva su izabrani

Punoševac Zoran, bivši takmičar i Đokić Nebojša, takođe bivši aktivni vežbač. Jedna od tačaka dnevnog reda je bila i formiranje odbora za obeležavanje jednog važnog jubileja u 1989. godini a to je 20 godina postojanja kluba. U odbor su izabrani: Ilčić Radoslav, Toskić Dragan,

Milošević Dragiša, Đokić Nebojša i Punoševac Zoran.

Plasman takmičara džudo kluba „Kruševac“ na zvaničnim takmičenjima u 1988. godini

Br. Prezime i Ime Mesto Rang Uzrast kg. pl.

1. Rajković Nenad Čačak uža Srbija s.pioniri 31 3

2. Dimitrijević Darko Čačak uža Srbija s.pioniri 46 3

3. Dimitrijević Danijela Čačak uža Srbija nade 46 1

4. Petrović Sanja Čačak uža Srbija nade 46 3

5. Milojević Ivana Čačak uža Srbija nade 61 1

6. Glušica Dalibor Čačak uža Srbija nade 55 3

7. Krstić Goran Čačak uža Srbija nade 55 3

8. Petković Dejan Čačak uža Srbija nade 70 3

9. Dimitrijević Danijela Čačak Srbija nade 46 3

10. Milojević Ivana Čačak Srbija nade 63 3

11. Rajković Nenad Čačak Srbija s.pioniri 34 2

12. Dimitrijević Danijela Bor Srbija juniori 52 3

1989.

Polaganje za pojaseve u 1989. godini je održano 05. januara

Za žuti pojas je položio:

Petrović Goran.

Za narandžasti pojas su položili:

Glušica Dalibor, Jovanović Aleksandar, Jovanović Nikola, Jović Mira,

Komlenović Radmila, Mijatović Saša, Miletić Srđan, Petković

Jasmina, Senić Vladimir.

Za zeleni pojas su položili:

Dimitrijević Danijela, Jovanović Ivana.

Za braon pojas su položili:

Petković Dejan, Stevanović Aleksandar.

Iz letimičog pogleda na spisak kandidata koji su polagali za pojaseve se može videti istinitost narodne umotvorine, da od goreg ima gore. Zbog katastrofalnih uslov za rad, pred kraj 1988. godine nam se potpuno osula škola džudoa, a sa radom su prestali i neki stariji vežbači i takmičari, što je rezultiralo prikazanim izlaskom kandidata na polaganju za pojaseve. Izašli smo samo na tri takmičenja i sa sva tri doneli medalje, koje svoju pravu vrednost dobijaju tek onda ako se zna da su osvojene u uslovima kada smo više od šest meseci ostali bez odgovarajuće sale za trening i da se u pojedinim periodima vežbalo pod otvorenim nebom, neretko po kiši ili snegu kao što je bio slučaj u januaru mesecu. Ova godina je trebalo da bude slavljenička i da se obeleži jedan lep jubilej, a to je 20 godina postojanja džudo kluba „Kruševac“. Jasno je da u situaciji i uslovima u kojima smo radili nikome nije bilo ni do kakvog slavlja i obeležavanja jubileja.

Plasman takmičara džudo kluba „Kruševac“ na zvaničnim takmičenjima u 1989. godini

Br. Prezime i Ime Mesto Rang Uzrast kg. pl.

1. Rajković Nenad Niš uža Srbija m.pioniri 34 1

2. Rajković Nenad Bor uža Srbija s.pioniri 34 1

3. Jovanović Ivana Bor uža Srbija nade 63 3

4. Rajković Nenad Čačak Srbija s.pioniri 34 3

1990.

Polaganje za pojaseve u 1990. godini je održano 29. decembra.

Za žuti pojas su položili: Blažić Snežana, Vasić Kristina, Deljanin

Ivana, Dimić Tanja, Drenovac Biljana, Ilčić Ana, Karajović Predrag,

Kovačević Vesna, Kovačević Violeta, Mijović Slavoljub, Milenković

Tijana, Miletić Milan, Milovanović Dejan, Milojević Tanja,

Milosavljević Dragana, Mitić Vladan, Nešić Nela, Nešković Nenad,

Nikolić Maja, Nikolić Predrag, Obradović Stanka, Pejčić Sandra,

Petković Aleksandar, Petrović Marina, Pešić Sanja, Radovanović

Miljana, Radojković Maja, Ristić Jelena, Savić Snežana, Simić Bojana,

Simić Sinuela, Spasojević Suzana, Stanojević Dejan, Stevanović

Milena, Ćalović Olivera, Ćalović Predrag, Čapaković Sanja.

Za narandžasti pojas je položila:

Stojković Lidija.

Za zeleni pojas su položili:

Glušica Dalibor, Damjanović Bojan, Komlenović Radmila, Petković

Marina, Stanković Bojan.

Za plavi pojas su položili:

Dimitrijević Danijela, Miletić Dragan, Stevović Saša.

Veliki problemi koje smo imali u prethodnoj godini sa salom za vežbanje naterali su nas da se ozbiljno pozabavimo reorganizacijom kluba, kako u načinu selekcije polaznika tako i u promeni termina za treninge. Za vežbanje smo dobili salu „Soko“, u terminima koje niko drugi nije hteo, a to je otprilike od 11čsova pre podne do 14 časova posle podne, ali kada pola godine nemate nikakvu salu, sve što dobijete je dobrodošlo. Šta smo mi uradili? U saradnji sa profesorima fizičkog vaspitanja iz osnovne škole „Dragomir Marković“ izvršili smo jednu vrlo kvalitetnu propagandnu prezentaciju džudo sporta a zatim i stručnu selekciju zainteresovanih devojčica. Od ukupnog broja prijavljenih, izabrali smo njih dvadeset. Treninzi su se zbog termina koje smo dobili održavali ili pre nastave ili posle završetka nstave. Ispostavili se da je to čak i dobro, jer nisu gubili vreme na dodatno dolaženje na treninge, pogotovo ako se zna da se sala „Soko“ nalazi odmah preko puta osnovne škole

„Dragomir Marković“. Ne znam da li smo napravili dobru selekciju ili smo prosto imali sreće, tek ispostavilo se da je na pomolu bila jedna nova fantastična generacija, izuzetno talentovana i ono što je sve teže bilo pronaći u generacijama koje su dolazile, neverovatno disciplinovane i uporne.

Plasman takmičara džudo kluba „Kruševac“ na zvaničnim takmičenjima u 1990. godini

Br. Prezime i Ime Mesto Rang Uzrast kg. pl.

1. Savović Dragan Svetozarevo u.Srbija nade 85 1

2. Dimitrijević Danijela Svetozarevo Srbija juniori 56 1

3. Stevović Saša Svetozarevo Srbija juniori 95 3

1991.

Za žuti pojas su položili: Andrejić Nemanja, Arsić Marija, Blažić

Jelena, Blažić Svetlana, Drenovac Anka, Živković Marina, Živković

Predrag, Jakovljević Ana, Jovanović Mila, Jovanović Miloš, Jovanović

Mirjana, Lazarević Ana, Marković Vesna, Marković Danijel, Marković

Tatjana, Matić Marija, Milanović Nemanja, Milanović Tamara,

Milićević Ana, Milosavljević Ivan, Milosavljević Milan,

Milosavljević Nenad, Nešović Marko, Nikić Marko, Petković Dragica,

Petković Radica, Stefanović Lazar, Tomić Bojana, Cvetković Vanja.

Za narandžasti pojas su položili:

Blažić Snežana, Deljanin Ivana, Milojević Tanja, Obradović Stanka,

Petrović Marina, Radovanović Miljana, Radojković Maja, Simić

Sinuela, Stevanović Milena, Čapaković Sanja.

Za zeleni pojas je položila:

Stojković Lidija.

Za plavi pojas su položili:

Glušica Dalibor, Mijatović Saša.

Suština događanja u 1991. godini mogla bi se sažeti u dva novinska teksta. Prvi koji kaže „U džudo klubu Kruševac ponovo stasava jedna šampionska generacija“, u potpunosti je oslikavao naše viđenje i nadanje kada je u pitanju ta generacija devojčica, Njihov talenat, njihova posvećenost džudou, a na kraju i rezultati koje su već na samom startu postigle davale su nam za pravo da u to verujemo.

List „Pobeda“ 31.05.1991.

Kao što smo i predvideli, već prvo takmičenje je pokazalo ogroman potencijal ove generacije. Na pojedinačnom prvenstvu Srbije za starije pionire održanom 12.05.1991. godine u Beogradu, učestvovalo je 14 takmičarki džudo kluba „Kruševac“. Kako se u Srbiji, kada je džudo u pitanju, svi međusobno dobro poznajemo, naše pojavljivanje u ovako velikom broju je bilo malo iznenađenje za sve. Budući da su bile i među najmlađima na prvenstvu, bilo je i malo šale na moj račun u stilu „od kada radim u obdaništu“. Kada se prvenstvo završilo više niko se nije šalio. Osvojili smo šet medalja, pet takmičarki je izgubilo u borbi za medalju, a ostale tri su dobile barem jednu borbu. Svi su znali da će u budeće morati da računaju na ove devojčice, i da se potajno nadaju da će na žrebu da izbegnu ovo novo „obdanište“ iz Kruševca. Na slici dole sve učesnice prvenstva Srbije za starije pionirke

Stoje: Trener Toskić Dragan, Milenković Tijana, Deljanin Ivana, Radojković Maja,

Radovanović Miljana, Milosavljević Dragana, Stevanović Milena, Blažić Snežana

Kleče: Čapaković Sanja, Simonović Sinuela, Milojević Tamara, Savić Snežana,

Vasić Kristina, Petrović Marina, Čalović Olivera, (1991)

Detalj s treninga, (1991)

Drugi tekst govori o našoj džudistkinji Dimitrijević Danijeli koja je pomalo nepravedno ostala u senci nekih ranijih rezultata. Kažem nepravedno, jer je njeni uspesi svrstavaju na drugo mesto najuspešnijih takmičara u istoriji kluba.

List „Pobeda“ 07.06.1991.

Dimitrijević Danijela je rođena 20.08.1973. godine u Kruševcu.

Osnovnu školu je završila u „Jovanu Popoviću“ u Kruševcu, a srednju građevinsku takođe u Kruševcu. Džudoom je počela da se bavi 1986. godine u džudo klubu „Kruševac“. Već na prvom takmičenju na koje je izašla 1987.

godine je osvojila medalju i onda tako bez prekida nastavila da niže uspehe sve do 1993. godine. Jedan period svoje takmičarske karijere je provela kao pozajmljeni takmičar u džudo klubu Voždovac iz Beograda sa kojim se 1991. godine plasirala u prvu saveznu ligu i osvojila treće mesto. Poslednji nastup je imala na pojedinačnom prvenstvu Srbije za seniorke u Boru, gde je osvojila bronzanu medalju. Sledeće godine upisuje

Fakultet fizičke kulture Univerziteta u Prištini što je značio i kraj njene takmičarske karijere budući da u Leposaviću nije postojao džudo klub.

Kakva je bila takmičarka, takav je bila i student, odgovorna, vredna i uporna. Fakultet je završila

1996. godine i tako na najlepši način svoju ljubav prema sportu pretočila u životno zanimanje.

Danas radi kao profesor fizičkog vaspitanja u Prvoj tehničkoj školi u Kruševcu.

Udata je i ima dvoje dece, ćerku

Teodoru i sina Uroša.

Dimitrijević Danijela, (2019)

Šta znači uspešna reklama jednog kluba najbolje se pokazalo na primeru rezultata koje su na prvenstvu Srbije postigle pionirke iz OŠ

„Dragomir Marković“. Ogroman broj devojčica i dečaka je želelo da se upišu da vežbaju džudo, ali zbog nedostatka termina najveći broj smo morali da odbijemo. Primili smo samo jedan mali broj, za koje smo na osnovu testiranja i merenja procenili da imaju predispozicije i najveće šanse da postanu dobri takmičari. Već prva takmičenja su pokazala da smo bili u pravu. Bili su neverovatno talentovani i uspešni za taj period vežbanja, ali na žalost dobri takmičari nikada nisu postali.

Jednostavno nisu imali sreće i podelili su sudbinu kluba koja ga je zadesila 1992. godine.

Na slici dole, deo novoupisanih članova sa nekoliko već „iskusnih“ osvajača medalja.

1. Jovanović Miloš, 2. Milanović Tamara, 3. Jovanović Mila, 4. Toskić Nevena, 5.

Milanović Nemanja, 6. Nikolić Maja, 7. Čapaković Sanja, 8. Petković Dragica, 9.

Blažić Snežana, 10. Matić Marija, 11. Radovanović Miljana, 12. Lazarević Ana, 13.

Stevanović Milena, 14. Petković Radica, 15. Cvetković Vanja, (1991)

Plasman takmičara džudo kluba „Kruševac“ na zvaničnim takmičenjima u 1991. godini

Br. Prezime i Ime Mesto Rang Uzrast kg. pl.

1. Milenković Tijana Beograd Srbija s.pioniri 31 1

2. Radovanović Miljana Beograd Srbija s.pioniri 31 2

3. Stevanović Milena Beograd Srbija s.pioniri 37 2

4. Deljanin Ivana Beograd Srbija s.pioniri 37 3

5. Milojević Tanja Beograd Srbija s.pioniri 40 3

6. Čapaković Sanja Beograd Srbija s.pioniri 50 3

7. Dimitrijević Danijela Beograd Srbija seniori 52 2

1992.

Da bi se razumela situacija u koju se klub našao te 1992. godine, pa sve do

2000. godine, neophodno je uz dešavanja u klubu pojasniti mlađim čitaocima, a one starije podsetiti, na celokupna dešavanja u zemlji tih nesretnih godina po Srbiju. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija uveo je sankcije SR Jugoslaviji 30.05.1992. godine. Ukinuo ih je 1996. godine, da bi ih već 1998. godine ponovo uveo. Pod uticajem sankcija došlo je do velike ekonomske krize i pojave hiperinflacije. Na sve to se nadovezao zločin, nezapamćen od vremena završetka drugog svetskog rata. Bez odobrenja ujedinjenin nacija 24.03.1999. godine napadnuta je Srbija.

Zločinci iz 19 zemalja su pod okriljem NATO-a, 79 dana bombardovali i rušili, bolnice, škole, obdaništa, spomenike, puteve, pruge, mostove.

Na Srbiju je bačeno 22.000 tona bombi punjenih osiromašenim uranijumom. Na civile kojih je poginulo oko 3000 hiljade, među kojima i osamdesetoro dece, je bačeno 37.000 kasetnih bombi, koje su inače zabranjene po Ženevskoj konvenciji. Rat je završen 10.06.1999. godine a

Srbiji sankcije ukinute oktobra 2000. godine. Podrazumeva se da je klub podelio sudbinu celokupnog naroda u tom vremenu i kako to obično biva kada krenu nevolje, na sve se to nadovezalo još malo dodatnih problema.

Premda, problem baš i nije bio mali. U januaru mesecu 1992. godina, pre svih opisanih dešavanja, ja napuštam klub i odlazim da radim kao asistent pripravnik na Fakultetu fizičke kulture Univerziteta u

Prištini na predmetu „Borenja“. Sada kada o svemu razmislim, ova odluka je samo epilog nečeg što što se u meni prelomilo još 1984.

godine i što je u međuvremenu samo odlagano. Tada, u jeku najvećih uspeha u istoriji kluba, sam postao svestan da je to u uslovima u kojima smo radili, a koji se nikada na žalost neće popraviti, maksimum koji sam mogao postići. Možda će neko reći da mi je nedostajalo malo strpljenja, jer sam svoje najveće trenerske uspehe ostvario sa 29 godina, što je za trenerski posao relativno kratak period. Postigao sam gotovo sve što se moglo postići na domaćoj sceni, a međunarodna je u postojećim uslovima bila nedostižni cilj i za klub i za mene. Perspektiva mi nije bila baš ružičasta. Doživotno osvajanje medalja na domaćim takmičenjima i nadanje da će se kad tad u mom životu pojaviti neki ekstra talenat sa ekstra bogatim roditeljima koji će finansirati njegovu sportsku karijeru? Pošto su šanse da se desi tako nešto bile vrlo male, logično je bilo da nam se bližio rastanak. I on se desio januara 1992. godine.

Moram da priznam da nisam imao baš jasnu predstavu šta dalje sa klubom.

Znao sam da će moje angažovanje u trenerskom smislu biti sve manje, znao sam da neću lako naći zamenu, jer džudo prosto nije sport gde raspišete konkurs i javi vam se trener, ali sam isto tako znao da bez obzira na sve probleme, odricanja i žrtvovanja, neću dozvoliti da se ugasi klub u kome sam proveo deo detinjstva i mladosti i koji sam jednostavno doživljavao kao deo sebe.

Pre nego što nastavim sa opisivanjem događaja koji su sledili, posvetiću deo prostora u knjizi svojoj deci, koja su bila neizostavni deo klupske istorije i članovi te generacije koja se raspala mojim odlaskom iz kluba, što i nije neka tragedija u odnosu na tragediju koju su doživeli od belosvetskog ološa, probisveta i vucibatina koji su im ukrali deo detinjstva i mladosti.

Nevena, Jelena i Lazar, (1991) Nevena, Lazar i Jelena, (2021)

Kada govorim o mojoj deci moram da kažem da se prosto podrazumevalo da će u jednom trenutku početi da treniraju džudo, budući da su od malena puno vremena provodili samnom po salama za trening. Nevena i Jelena su počele da treniraju džudo 1990. godine godine, a Lazar 1991. godine i ostaće upamćen u klupskoj istoriji kao najmlađi upisani član kluba.

Imao je dve godine i tri meseca. Naravno, shodno njegovim godinama i sfera njegovog interesovanja za džudo je varirala od želje da se bori sa svakim koga vidi u sali, pa do neke lagane dremke na strunjači, kao na slici dole.

Detalj s treninga 1991. godine. Nevena i Jelena u akciji,

Lazar na kratkoj pauzi.

Ono što ih je svo troje karakterisalo je izuzetna motorika koja im je omogućavala da sa lakoćom savladavaju tehniku džudoa, ali i ostalih sportova kojim su se bavili. Nevena i Jelena su već sa četiri godine godine skijali i plivali, dok je Lazar sa skijanjem počeo u dve godine i šest meseci, a proplivao u tri godine. Nevena i Jelena su se kasnije bavile i odbojkom, dok se Lazar, kao i većina dečaka u Srbiji, a uostalom i u svetu, priklonio najvažnijoj sporednoj stvari na svetu-fudbalu. U fudbalskom klubu „Napredak“ je prošao sve selekcije od petlića do kadeta.

Kada bih trebao da uz Nevenino i Jelenino ime stavim neku karateristiku vezanu za džudo, rekao bih, Nevena-tehničar, Jelena-borac. Način i preciznost na koji je Nevena izvodila tehniku su bili na višem nivou i od mnogo starijih vežbača. Ono što je mene posebno fasciniralo kod nje je bio način razmišljana u borbi. Prosto je neverovatno da neko ko ima samo devet godina nema suvišnog pokreta u borbi. Ovo kažem zato što iz iskustva znam da u tom uzrastu i sa tolikim stažom vežbanja, deca ne vode mnogo računa o gardu, kretanju, ravnoteži i sličnom. Borba je za njih više stihijska i instiktivna radnja, usmerena na to da se protivnik baci bez neke smislene pripreme.

Takmičarska knjižica Toskić Nevene

Jelena je bila upravo ovo drugo. Borac čiji je jedini cilj bio da se dokopa kimona i da bez mnogo razmišljanja proba da izvede neko bacanje, ali moram priznati da je to radila izvanredno, rekao bih čak spektakularno i u prilog tome ću ispričati detalje sa prvenstva Srbije za mlađe pionire, održanom u Kraljevu 1992. godine. Jelena je sve borbe, do one za ulazak u finale dobila iponom, a da ni jedna borba nije trajala više od jednog minuta. U borbi za ulazak u finale je radila sa takmičarkom starijom i daleko iskusnijom od nje. Borba se završila nerešeno, bez bacanja i bez kazni. Tada nije postojao zlatni bod, kao danas, već su sudije glasanjem odlučivale ko je po njihovom mišljenju bio bolji. Pobedu su dodelili

Jeleninoj protivnici, a ona je morala da se bori za bronzanu medalju. Bila je toliko besna zbog prethodno izgubljene borbe, da ju je sudija u borbi za bronzanu medalju dva puta vraćao na svoje početno mesto, jer nije mogla da sačeka da sudija da znak za početak borbe. Kada je nakon trećeg pokušaja borba počela, trajala je taman onoliko koliko joj je trebalo da bukvalno dotrči do protivnice, uhvati kimono i baci je na čist ipon. Otprilike pet do šest sekundi.

Toskić Jelena demonstrira tehniku samoodbrane na Mijatović Saši

Toskić Nevena demonstrirs tehniku uke goši na sestri Jeleni

Diploma za osvojenu bronzanu medalju, (1991)

I Nevena i Jelena su po prestanku treniranja ostale rekreativno u sportu, a svoju ljubav i privrženost fizičkom vežbanju iskazale i kroz Fakultet fizičke kulture, koji su obe završile, isključivo kao neki emotivni dug vremenu koje su provele i još uvek provode baveći se rekreativno raznim sportovima, ne nameravajući nikada da im to bude profesija. Obe su uz ovaj završile i drugi fakultet. Nevena je doktor stomatolog, a Jelena diplomirani psiholog. Obe su udate i žive u Kruševcu. Nevena ima ćerku Nedu i sina Vasu a Jelena sinove Aleksu, Kostu i Luku. Za razliku od Nevene i Jelene koje su posle velike krize u koju je klub zapao mojim odlaskom, definitivno napustile džudo. Lazar je svo vreme do današnjih dana ostao na neki način vezan za džudo. Intezitet njegovog angažovanja u džudou je varirao od povremenog do izuzetno intezivnog. Njegova motorička nadarenost koja mu je omogućavala da se uspešno bavi mnogim sportovima, usmerila ga je da 2008. upiše Fakultet za sport i fizičko vaspitanje. To je i period njegovog najintezivnijeg rada u džudou. Fakultet je završio

2012. sa prosekom 9.75. Iste godine upisuje master studije na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu koje završava 2013.

sa prosekom 9.00, a odmah te godine upisuje i doktorske studije na istom fakultetu. Iako doktorske studije traže potpunu posvećenost i stopostotno angažovanje, na molbu prdesedništva, 2013. godine se priključuje stručnom štabu kluba sa zadatkom da prati antropološki razvoj mladih džudista, što podrazumeva sva merenja, analizu i dijagnostiku postojećeg stanja, kao i predloge za dalji rad na unapređenju antropološkog statusa. Osim u sferi volonterskog angažovanja, džudo postaje i fokus njegovog profesionalnog angažovanja, te tako 2016. godine počinje da radi kao asistent na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje

Univerziteta u Prištini držeći praktične vežbe na dva predmeta,

„Plivanje sa vaterpolom“ i „Džudo i samoodbrana“.

1. Toskić Dragan, 2. Radenković Nikola, 3. Ilić Tomica, 4. Popović Slađana, 5. Kosić

Aleksandar, 6. Marković Lazar, 7. Živojinović Mladen, 8. Živojinović Dušan, 9.

Jovanović Nemanja, 10. Đekić Nenad, 11. Milojević Andrija, 12. Milanović Igor, 13.

Ivanović Pavle, 14. Milojević Andrijana, 15. Toskić Lazar, 16. Sredojević Janko, 17.

Stefanović Petar, 18. Ivanović Petar, 19. Stefanović Stefan, 20. Nikolić

Bogdan, 21. Janićijević Miloš, 22. Kosić Nikola, 23. Lazarević Stefan, (2011)

Lazar na treningu, (2012) Lazar na treningu, (2018)

Doktorirao je na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u

Beogradu, 2019. godine. Sledeće godine je izabran u zvanje docenta.

Trenutno predaje „Plivanje sa vaterpolom“ i drži praktične vežbe na predmetu „Džudo i samoodbrana“, a na master studijama predaje „Analitiku i dijagnostiku u fuzičkom vaspitanju i sportu“.

Toskić Lazar, stoji prvi s leva, nakon zadnjeg časa sa studentima, školska 2019/20

Na Fakultetu za sport, Univerziteta „Union-Nikola Tesla“ u Beogradu predaje ,,Biomehaniku sporta“. Koautor je Univerzitetskog udžbenika odobrenog od strane Naučno-nastavnog veća Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje. Udžbenik pod nazivom „Džudo i smoodbrana“ obavezna je literatura na istoimenom predmetu. Od 2015. član je predsedništva džudo kluba „Kruševac“. Licencirani je trener plivanja i i nstruktor skijanja. Sa suprugom Jelenom i ćerkom Danicom živi u Beogradu.

I na kraju ovog predstavljanja te prelomne 1992. godine, nekoliko reči o događaju koji se dogodio na samom početku godine. U februaru mesecu, tačnije 10.02.1992. godine, održana je izborna konferencija kluba, u čini mi se nikada neprijatnijoj i mučnijoj atmosferi. Predsednik kluba,

Milošević Dragiša, čovek koga smo svi obožavali, je bio već vidno narušenog zdravlja i nije imalo više smisla opterećivati ga predsedničkim obavezama. Nisam imao predstavu kako će funkcionisati klub sa mojim svakodnevnim putovanjima na relaciji Kruševac-

Priština, nisam našao zamenu za vođenje treninga, nisam znao ni ko će pristati da uđe u predsedništvo u jednoj ovakoj krizi. Sve u svemu jedna naizgled bezilazna situacija. Ništa nam nije preostalo nego da krenemo po već oprobanom receptu. Rešimo ovo danas kako god znamo, pa ćemo za sutra videti. Računali smo, uspevalo je do sada, pa zašto ne bi i sada.

Naravno, kao i uvek, tu su bili prijatelji i naši verni džudisti koji su po ko zna koji put bezuslovno stali uz klub i mene.

U radno predsedništvo konferencije su izabrani Milošević Prvoslav,

Mijatović Saša i Bašić Slobodan. Za zapisničara je izabran

Živojinović Milan, a za overače zapisnika Obradović Stanka i

Čukuranović Dejan. U verifikacionu komisiju su izabrani Jovanović

Slobodanka i Stojković Lidija.

U predsedništvo kluba u izabrani (po azbučnom redu):

Dimitrijević Danijela, Živojinović Milan, Mijatović Saša,

Milošević Dragiša, Milošević Prvoslav, Popović Vladan,

Toskić Dragan.

U odbor Samoupravne društvene kontrole su izabrani:

Rajković Ivan (predsednik), Stojković Lidija (član), Milanović

Momčilo (član).

Za predsednika je izabran dugogodišnji prijatelj kluba Milošević

Prvoslav.

Milošević Prvoslav je rođen

02.04.1954. godine u selu Tekije nadomak Kruševca. U Parunovcu je završio osnovnu školu

„Vladislav Savić Jan“. U Zemunu je završio srednju saobraćajnu školu. Najveći deo radne karijere je proveo u hemijskoj industriji

„Merima“ u Kruševcu.

Milošević Prvosla, šesti predsednik

Od 2008. godine se bavi privatnim poslovima. Penzionisao se 2014.

godine. Sa suprugom i sinom živi u selu Kapidžija blizu Kruševca.

Osim standardnih tačaka, kao što su usvajanja izveštaja i planova, na ovoj konferenciji je usvojena dopuna statuta kojom se omogućava da se u okviru kluba obavljaju privredne delatnosti.

Kao što sam i pretpostavljao, jako teško sam usklađivao obaveze na

Fakultetu sa obavezama u klubu. Svakodnevno sam putovao na relaciji

Kruševac-Priština i nazad kako bih stigao da uveče vodim treninge. U radu su mi pomagali stariji članovi ili bolje rečeno iskusniji, budući da su svi bili veoma mladi, poput Milanović Momčila, Živojinović

Milana i Živojinović Dušana. Na žalost sav naš trud nije davao neke rezultate. Novih članova skoro i da nije bilo, tako da te godine nismo organizovali ni polaganje za pojaseve. Stari članovi su se sve više osipali, što je bilo i za očekivati, budući da se deca u tom mlađem školskom uzrastu izuzetno puno vezuju za trenera sa kojim počnu da vežbaju, a ja sam zbog već pomenutih obaveza i putovanja sve više odsustvovao sa treninga. Situacija je bila blago rečeno alarmantna i pod hitno se moralo tražiti rešenje u vidu osobe koja će početi koliko toliko konstantno voditi treninge i polako preuzeti ulogu trenera za ono malo članova što je još preostalo. U mojim razmišljanjima o eventualnom nasledniku, između momaka koji su me zamenjivali kada nisam stizao na treninge, a koji su svi do jednog bili bez ikakvog trenerskog iskustva, jedan je ipak odskakao. Bio je to Živojinović Dušan.

Plasman takmičara džudo kluba „Kruševac“ na zvaničnim takmičenjima u 1992. godini

Br. Prezime i Ime Mesto Rang Uzrast kg. pl.

1. Blažić Jelena Požarevac Srbija s.pioniri 28 2

2. Lazarević Ana Požarevac Srbija s.pioniri 34 2

3. Radovanović Miljana Požarevac Srbija s.pioniri 31 3

4. Blažić Snežana Požarevac Srbija s.pioniri 3

5. Matić Marija Požarevac Srbija s.pioniri 43 3

6. Milošević Tamara Požarevac Srbija s.pioniri 43 2

7. Nikolić Maja Požarevac Srbija Nade 1

8. Toskić Jelena Kraljevo Srbija m.pioniri 28 3

9. Milanović Tamara Kraljevo Srbija m.pioniri 45 1

10. Andrejić Nemanja Kraljevo Srbija m.pioniri 28 3

11. Petrović Aca Kraljevo Srbija m.pioniri 28 3

12. Jovanović Miloš Kraljevo Srbija m.pioniri 3

13. Jovanović Mila Kraljevo Srbija m.pioniri 3

14. Dimitrijević Danijela Bor Srbija juniori 52 3

No pre nego što krenem u priču o Živojinović Dušanu, nekoliko reči o postignutim takmičarskim rezultatatima u 1992. godini. Dimitrijević

Danijela se oprostila od takmičarslog džudoa, kao uostalom i svi ostali sa ovog spiska. Najvećem broju njih je to bilo prvo i poslednje takmičenje u džudou. Bile su to ujedno i poslednje medalje u mojoj trenerskoj karijeri koja se definitivno sa ovim završila. Nažalost po klub, bile su to i poslednje medaljnj za jedan duži period, tačnije rečeno, deset godina.

Prva sledeća medalja je osvojena tek 2002. Šta reći na kraju? Oni koji se zadovoljavaju postignutim, verovatno se i ne bave trenerskim radom.

Koliko god da postignete velike rezultate, uvek ostaje žal za još nekom medaljom, za još nekim uspehom. U uslovima u kojima sam radio, to je verovatno bio maksimum koji se mogao postići. U periodu od 1980. godine do 1992. godine, računajući samo prvenstva Srbije i Jugoslavije, takmičari džudo kluba „Kruševac“ su pod mojim vođstvom osvojili 186 medalja u svim uzrasnim kategorijama, od pionira do seniora. I to bi bilo to. Predamnom je bio jedan novi period i jedan novi izazov u životu, ali sa istim ciljem kao pre dvanaest godina kada sam započeo trenersku karijeru. Ne dozvoliti da se klub ugasi. Sada da se vratim na

Živojinović Dušana. Kao što sam već rekao, Dušan ili Kid, kako su ga zvali njegovi drugari, bio je jedan od onih koji su me zamenjivali, a to je bivalo sve češće, kada nisam stizao na treninge. Svi su oni radili otprilike na isti način, onako kako sam ja njih učio, ali je Dušan imao jedan pristup koji ne možete da naučite. S tim se svi rađaju, ali na žalost samo mali broj ljudi to zadrži u sebi i kada odraste. To je igra.

On je imao neverovatan smisao da deci kroz igru provuče tehniku koju treba da ih nauči. Naredna 1993. godina mi je prošla u mučenju i preganjanju s obavezama koje su se konstantno uvećavale, ali i sa problemima koji su se takođe uvećavali. Iz sale „Soko“, gde smo do tada vežbali, morali smo da se selimo u salu SOŠ „Veselin Nikolić“ gde su bili jako loši uslovi za rad. Dovoljno je samo reći da zimi nije bilo grejanja a da je najveći broj prozora na sali bio polomljen i sve će biti jasno. Ali, da od goreg ima i gore videli smo kada smo i to izgubili i kada smo sa treninzima nastavili u betonskom hodniku na zatvorenim bazenima. Sve ređe sam bio u klubu, a i to malo vremena sam se trudio da koliko toliko uvedem Dušana u neke osnove trenažnog procesa. Čak i kada sam bio na treninzima, davao sam mu da vodi pojedine delove treninga ukazujući mu na bitne elemente na koje treba da obrati pažnju.

Bio je neverovatno talentovan i to ne samo u trenerskom smislu, već i ono što je za klub našega tipa, gde se sve svodi na dvojicu-trojicu ljudi veoma važno, a to su organizatorske sposobnosti. Ono što je mene mučilo u vezi sa Dušanom su njegove godine. Mislio sam da je možda suviše mlad da sa 23 godine počne da vodi kompletan klub, a onda sam setio da sam ja sa 20 godina počeo da povremeno menjam trenera i sve moje dileme su bile rezrešene. Dušan i ja smo seli i sve se dogovorili za pet minuta. Od

1994. godine on postaje prvi trener kluba pod mojim mentorstvom i uz moju pomoć kada mu to zatreba. Nisam ni slutio tada da sam napravio najbolji potez u svojoj predseničkoj karijeri i postavio za trenera momka koji će svojim radom obeležiti jedan veliki period klupske istorije.

Dušan će ostati zapamćen u klupskoj istoriji kao trener sa najdužim stažom od 23 godine neprekidnog rada, od 1994. do 2017. godine. Inače,

Dušan je u klubu od 1979. godine, kada se upisao i počeo da trenira zajedno sa starijim bratom Milanom.

Živojinović Dušan je rođen

16.09.1970. u Kruševcu. Osnovno i srednje obrazovanje je sticao u

Kruševcu, u osnovnoj školi

„Dragomir Marković“ i srednjoj mašinsko-tehničkoj školi. U

Trsteniku je diplomirao na

Višoj tehničkoj mašinskoj školi. Na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje ja završio kurs za operativnog trenera.

Naravno da sam mu ja bio mentor i moram da istaknem da mi je to jedno od najdražih mentorstva u bogatoj karijeri Univerzitetskog profesora.

Jedna od karakteristika Dušanovog rada u klubu je bila stopostotna posvećenost obavezama i gotovo simbolična finansijska nadoknada. Znao sam da to ne može večno da traje, ali je na moju sreću i sreću kluba trajalo dugo, punih 23 godine, da bi 2017. godine Dušan odlučio da započne novo poglavlje u svom životu. Kao i mnogi mladi u to vreme, odlazi iz zemlje, tačnije u Kinu gde predaje engleski jezik. Nemirnog duha i uvek u potrazi za nekim izazovom kakav je bio u Srbiji, vrlo brzo je to počeo da praktikuje i u Kini. Godine 2018. odlazi u centar Severni Šaolin gde boravi 14 dana i polaže završni ispit za šaolin kung fu i ćigong, a

2019. godine odlazi na Kodokan u Tokiju, gde trenira devet dana.

Sertifikat o završnom ispitu Propusnica za Kodokan

Zbog poznate situacije sa pandemijom korona virusa, 2020. godine se vraća u Srbiju i koristi vreme dok čeka na povratak u Kinu da privede kraju studije na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku. Kada su uspesi u pitanju, njegov najveći životni uspeh je ćerka Petra koja je takođe jedno izvesno vreme trenirala džudo, a sada je student Elektrotehničkog fakulteta u

Beogradu, dok će o sportskim uspesima biti reči na stranicama koje slede, jer su svi sportski rezultati od 1994. do 2017. godine njegovo delo.

O godinama koje su sledile nema mnogo toga lepog da se kaže, jer su to bile godine, bukvalno borbe za goli život, ali jedan mali detalj mi je govorio da ćemo kao i uvek do sada uspeti da preživimo i opstanemo. Bio je to izveštaj o radu koji mi je Dušan 1994. godine podneo na listu nekog iskorišćenog papira. Tih nekoliko rečenica ispisanih hemijskom olovkom su pokazivale mnogo više od običnog izveštaja. Pokazivale su želju da opstanemo, želju da i u nemogućim uslovima ispunimo neku formu koja jedan klub čini to što jeste, pa makar to bio i izveštaj pisan rukom na parčetu upotrebljenog papira.

Do kraja te godine smo upisali 43 polaznika, što u postojećim uslovima uopšte i nije bilo tako loše. Polaganje za pojaseve je održano 19.12.1994.

godine i za neki od pojaseva je položilo ukupno 29 polaznika:

Za žuti pojas su položili:

Bošković Milan, Bošković Miloš, Vasić Branimir, Vacić Predrag,

Đorđević Mladen, Ilić Velimir, Jovanović Damir, Lazarević Ana,

Lazarević Slavko, Lazić Nebojša, Marković Milutin, Milojević Marko,

Milojević Neda, Pavlović Bojan, Pavlović Goran, Petrović Vladimir,

Petronijević Andreja, Radovanović Nenad, Savović Milan, Slavković

Saša, Smiljković Dalibor, Toskić Lazar, Cvetković Marko, Cvetković

Nemanja, Šćepanović Ivan.

Za narandžasti pojas su položili:

Milanović Nemanja, Milanović Tamara, Simić Aleksandar.

Za zeleni pojas je položila: Cvetković Vanja.

1995.

Jednim malim uspehom u ovoj godini možemo smatrati i to što smo iz betonskog hodnika na zatvorenim bazenima, sa treninzina prešli u fiskulturnu salu Više pedagoške škole. Kako bi smo upisali što više polaznika, upis novih članova je bio preko cele godine, ali ni to nije puno pomoglo da u nekoj značajnijoj meri omasovimo članstvo. Ekonomska kriza i siromaštvo koje je pogađalo celokupno društvo odražavalo se i na interesovanje dece, ili bolje rečeno roditelja, da im se deca bave sportom.

Celokupna sportska aktivnost se svodila na treninge i dva odlaska na prijateljske susrete sa džudistima iz Trstenika i Brusa. Budući da su i to finansirali sami roditelji, to je jedino što smo u tom momentu sebi mogli da priuštimo, kako sa stanovišta finansijskih mogućnosti, tako i sa stanovištva trenutnog kvaliteta takmičara.

Polaganje za pojaseve je održano 20.12.1995. godine u sali Više pedagoške škole.

Za žuti pojas su položili:

Babić Dragan, Đurđević Saša, Jović Uroš, Milanović Goran, Milojević

Ivan, Nikolić Marko, Petković Rade.

Za narandžasti pojas su položili:

Marković Milutin, Milosavljević Dragana, Pavlović Bojan, Savović

Milan, Smiljković Dalibor, Toskić Lazar, Cvetković Nemanja.

Za plavi pojas je položila:

Cvetković Vanja.

1996.

Kada je u pitanju izveštaj o radu za ovu godinu, osim imena onih koji su polagali za pojaseve, skoro pa da je mogao da se kopira tekst iz prethodne godine. U odnosu na prethodnu godinu ništa novo ni značajno se nije dešavalo. Mala uteha za klub, budući da sam ja uvek isticao da su svi moji profesionalni uspesi neraskidivo vezani za klub, je da sam 24.04.1996.

godine magistrirao i postao magistar nauka iz oblasti fizičke kulture.

Verovao sam i tada, a i kasnije, da su svi moji napori i trud koji sam uložio u svoje obrazovanje na neki način doprineli onom o čemu svedočim u ovoj knjizi, a to je istorija duga pola veka.

Polaganje za pojaseve je održano 10.12.1996. godine u sali Više pedagoške škole gde smo još uvek i vežbali.

Za žuti pojas su položili:

Ikić Nebojša, Mamuzić Siniša, Olić Lazar, Pešić Nebojša,

Stamenković Nenad, Sudimac Danijel.

Za narandžasti pojas su položili:

Babić Dragan, Marković Milutin, Milovanović Goran, Milojević

Marko, Milojević Neda, Nikolić Marko, Petronijević Andreja,

Radovanović Nenad.

Za zeleni pojas su položili:

Toskić Lazar, Cvetković Nemanja.

1997.

Za razliku od prethodnih, ova godina je imala dosta dešavanja. Ono što je najvažnije za svaki sportski klub pa tako i za naš, jeste činjenica da smo posle dugo godina počeli da se takmičimo. Učestvovali smo na nekoliko međunarodnih turnira, konkretno u Beogradu, Boru i Trsteniku, ali i ono što je još značajnije, na zvaničnim prvenstvima Srbije i Jugoslavije.

Sama činjenica da smo uspeli da odemo na ta prvensta, uprkos finansijskoj situaciji koja se ništa nije izmenila u odnosu na prethodne godine, je za nas bila ravna osvajanju medalja. I kada smo već kod medalja, iako sam na početku ove knjige rekao da će od rezultata biti prezentirani samo oni ostvareni na zvaničnim republičkim i državnim prvenstvima, budući da dugo nije bilo nikakvih uspeha, moram spomenuti da su na međunarodnom turniru „Pomoravlje“ u Trsteniku, Cvetković

Nemanja u konkurenciji pionira i Pavlović Bojan u konkurenciji juniora osvojili bronzane medalje. Što se tiče zvaničnih prvenstava, nije bilo značajnijih rezultata, ali kao što sam već rekao, sama činjenica da je neki naš takmičar učestvovao na prvenstvu Jugoslavije nam je ulivala nadu u bolje sutra. Taj naš takmičar, ustvari takmičarka, je bila Milojević

Neda koja je u konkurenciji mlađih pionirki učestvovala na prvenstvu

Jugoslavije održanom u Beogradu i osvojila deveto mesto.

U ovoj godini smo završili i jedan važan posao neophodan za pravno funkcionisanje kluba. Naime, po novom zakonu o sportu, sve postojeće sportske organizacije morale su da izvrše preregistraciju u

Ministarstvu za omladinu i sport, jer je zakon predviđao da se sve sportske organizacije ubuduće organizuju kao udruženja građana.

Nepoštovanje ove odluke je predviđalo brisanje kluba iz registra društvenih organizacija i udruženja građana, gašenje žiro računa i onemogućavanje svih poslovnih aktivnosti.

Uz ovaj uspešno završen posao, mogli smo se u ovoj godini pohvaliti još jednim skromnim zajedničkim uspehom, mojim i klupskim. Naime u izdanju kluba, ja sam objavio praktikum pod nazivom „Osnovi džudoa i samoodbrane“. Praktikum je služio studentima Fakulteta fizičke kulture za pripremu ispita, a džudistima kluba kao pomoć pri polaganju za pojaseve. Ispostavilo se da je to jedan duži niz godina bio i dobar marketinški potez za klub, jer je dosta novih članova neku svoju prvu informaciju o klubu i džudou dobilo baš putem ovog praktikuma.

Osim što je klub bio izdavač, naši članovi Mijatović Saša, Stevović

Saša i kada su demonstracije u pitanju, neizbežni Milanović Momčilo, su mi neizmerno puno pomogli u snimanju fotografija za ilustracije u praktikumu.

Naslovna strana praktikuma

Mijatović Saša Milanović Momčilo Stevović Saša

U novembru mesecu smo održali izbornu skupštinu kluba na kojoj sam posle dugog niza godina izbegavanja morao da prihvatim funkciju predsednika kluba. Jednostavno, više se nije imalo kud. Na vidiku su bila sve teža vremena i tu ne mislim samo na klub, već na celu našu zemlju, što se ubrzo i obistinilo. Neprihvatanje funkcije predsednika u jednoj tako specifičnoj situaciji bi za mene u najblažem slučaju bilo nepoštovanje prema svim onim ljudima koji su se prethodnih godina prihvatali te uloge u takođe nimalo lakim okolnostima. Znao sam da me čeka ogroman posao, jer me pored klasičnih predsedničkih dužnosti, čekalo nešto što sam radio i svih ovih godina: rad u stručnom timu, držanje seminara i treninga prema raspoloživom vremenu, predsedavanje komisijom za polaganje ispita itd. Upravo zbog svega toga, ali i zbog sveopšte teške situacije u zemlji, kada je većini ljudi najmanje stalo do zabave i sporta, nisam želeo da saradnike u predsedništvu biramo na klasičan način, predlaganjem i glasanjem, te da tako nekoga dovedemo u neprijatnu poziciju da odbije kandidaturu za mesto u predsedništvu.

Seli smo kao drugari i kroz razgovor iskristalisali ko može i ima volje i mogućnosti da se u narednom periodu angažuje u radu predsedništva. U radno predseništvo ove po mnogo čemu neobične konferencije su izabrani Toskić Dragan, Petković Dejan i Petrović Lela. Zapisničar je bio Bašić Slobodan, a overači zapisnika Živojinović Dušan i

Mijatović Saša. U verifikacionu komisiju su izabrani Lutovac Vera,

Dačić Danijel i Dinić Nebojša.

Uz mene kao predsednika u verovatno najtežem trenutku u istoriji kluba pristali su da stanu (po azbučnom redu):

Petković Dejan, Punoševac Zoran, Radenković Ivica, Rajković

Ivica, Urošević Božidar, Cvetković Konstantin, Čukuranović

Dejan.

Moram da naglasim da su osim Rajković Ivice i Čukuranović Dejana svi ostali bivši džudisti i to verovatno sve govori.

U nadzorni odbor su izabrani:

Milanović Momčilo (predsednik), Bašić Svetlana (član),

Živojinović Milan (član), takođe svi džudisti.