Klub za džudo i srodne sportove "Kruševac" osnovan je 04.11.1969. godine.
Toga dana u sali doma JNA u Kruševcu, sa početkom u 19 časova održana je osnivačka skupština na kojoj su Nastas Jakšić i još devetoro ljudi, sledeći i podržavajući ideju nastavnika fizičkog vaspitanja Dragana
Popovića, osnovali Klub za džudo i srodne sportove "Kruševac" koji je na zadovoljstvo svojih mnogobrojnih članova i prijatelja, opstao evo sve do današnjih dana.
Za istoriju i sećanje desetorica vizionara, ili možda znatiželjnika, nije ni važno, uglavnom desetorica spremnih da založe svoje ime i svoj autoritet za nešto njima potpuno novo i nepoznato i stave svoj potpis na zahtev za registraciju kluba su:
Jakšić Nastas, Ilčić Radoslav, Pavičević Ratomir, Celić Zoran,
Joksimović Momčilo, Stepanović Božidar, Popović Dragan,
Jovanović Miodrag, Zdravković Desimir-Ćesa i Đurđević Dragiša.
Prvi Upravni odbor kluba brojao je jedanaest članova i sačinjavali su ga:
Jakšić Nastas, Ilčić Radoslav, Celić Zoran, Jovanović Miodrag,
Stepanović Božidar, Popović Dragan, Vranjanac Latinka,
Zdravković Desimir-Ćesa, Đurđević Dragiša i Krkević Ljubomir.
U nadzorni odbor koji je brojao tri člana izabrani su:
Božidar Gajić, Joksimović Momčilo i Bjeletić Ratomirka.
Odmah nakon završetka izborne skupštine održana je i prva sednica
Upravnog odbora na kojem je izabrano rukovodstvo i trener kluba. Za prvog predsednika kluba izabran je Nastas Jakšić, direktor Tehničko- školskog centra u Kruševcu, za potpresednika Radoslav Ilčić, a za sekretara Ratomir Pavičević, obojica profesori u Tehničko-školskom centru. Za blagajnika je izabran Zoran Celić, knjigovođa u građevinskom preduzeću "Jastrebac" iz Kruševca. Prvi predsednik Nadzornog odbora bio je Božidar Gajić, a za prvog trenera novoosnovanog kluba izabran je
Dragan Popović, nastavnik fizičkog vaspitanja u osnovnoj školi
"Milovan Glišić" iz Laćisleda.
Da bi sećanje na početak zaokružili i da nikog ne zaboravimo, na kraju ovog uvoda i podatak da je zapisničar na osnivačkoj skupštini bio
Momčilo Joksimović, a overači zapisnika Aleksandar Mihajlović i
Stanko Zorić. I još samo podatak da je Osnivačkoj skupštini kao gost, prisustvovao Borislav Radić iz Niša, inače potpredsednik Džudo saveza
Srbije.
Nakon održane osnivačke skupštine sledeći korak je bio da se sekretarijatu za unutrašnje poslove skupštine opštine Kruševac, preda zahtev za registrciju KLUBA ZA JUDO I SRODNE SPORTOVE
„KRUŠEVAC“. Taj zahtev je predat 08.11.1969. godine.
Zahtev za registraciju kluba
Statut kluba
Dana 12.11.1969. godine doneto je rešenje kojim se Klub za judo i srodne sportove „Kruševac“ upisuje u udruženje građana i time je i formalno započeo život kluba koji traje evo sada više od pedeset godina.
Rešenje o upisu u registar udruženja građana
Kao i na svakom početku, krenulo se skromno, jer u svakom sportu, pa i u džudou, potrebno je vreme da se stvore neki takmičarski rezultati.
Potrebno je vreme da se od početne škole džudoa stasa i dođe do prvih takmičenja. Ali pre nego što predstavim takmičare i rezultate kluba, moram ukratko da pojasnim vreme i način na koji su funkcionisali svi takozvani mali klubovi kojim je pripadao, a i dan danas pripada, džudo klub „Kruševac“. Kad kažem mali klubovi ne mislim na postignute rezultate, već na činjenicu da je u Srbiji, kao uostalom i u većem delu sveta, fudbal najmasovniji i najpopularniji sport, koji u Srbiji nažalost taj svoj status nikada nije opravdao postignutim rezultatima.
No kako je tako je, shvatili smo tada, pa sve do današnjih dana, da od kukanja nema velike koristi i da rad i život kluba moramo da prilagodimo realnosti. A realnost je da, osim u finansijskom smislu, takozvani mali klubovi ni u organizacionom smislu nisu mogli sebi da priušte dovoljan broj ljudi za optimalno funkcionisanje kluba. Tu mislim na trenere, članove uprave i sve ostale od kojih zavisi funkcionisanje jednog kluba. Zbog svega toga život i rad ovakvih klubova je zavisio od malog broja entuzijasta, a neretko od samo jednog ili dva čoveka. I tu se susrećemo sa prvom vrstom problema, a to je trenutak kada taj neko ko je vukao sve konce i nosio teret kompletne organizacije iz bilo kog razloga napusti klub. Džudo klub „Kruševac“ se u svojoj istoriji do sad dva puta susreo sa takvom situacijom i o tome ćemo kasnije, kada ti događaji hronološki dođu na red.
A sada da se vratimo svima onima zbog kojih je ova knjiga nastala, a to su stotine vežbača, takmičara, rekreativaca i svih onih divnih ljudi koji su u jednom određenom trenutku, deo svog vremena i deo svog života posvetili klubu. Na samom početku nekoliko reči o prvom predsedniku kluba, Jakšić Nastasu, diplomiranom mašinskom inžinjeru, u to vreme direktoru Tehničko-školskog centra u Kruševcu.
Jakšić Nastas
Prvi predsednik kluba
Jakšić Nastas je rođen 1937. godine u Aleksandrovcu gde je i završio osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Kruševcu, nakon čega upisuje i diplomira na mašinskom fakultetu u Beogradu. Prvo radno mesto posle diplomiranja mu je bilo u industriji „14 Oktobar“, a zatim prelazi u
Tehničko školski centar (TŠC), gde nakon kraćeg vremena postaje direktor škole. Na funkciji predesdnika džudo kluba „Kruševac“ je ostao do 1972. godine. Imao je bogatu radnu karijeru u kojoj svakako treba spomenuti 1991. godinu kada osniva privatnu firmu „Bomis“ gde se i penzionisao. Bio je oženjen suprogom Nadom sa kojom je imao dvoje dece, ćerku Karmen i sina Mihajla. Preminuo je 2019. godine u Beogradu.
Kada govorimo o takmičarima i njihovim rezultatima, treba naglasiti da su to u početku bili nastupi samo u pionirskoj konkurenciji, što je i normalno, s obzirom na dužinu postojanja kluba. Ali, ne smemo zaboraviti prve članove kluba koji nisu ostvarivali neke značajnije takmičarske rezultate, ali koji su ostavili neizbrisivi trag u smislu popularizacije džudo sporta i razvoju kluba. To su bili (po azbučnom redu):
Avramović Zoran, Antić Ljubiša, Brkić Radomir, Vranjanac
Latinka, Drvarević Miroslav, Dumanović Momčilo, Milošević
Miloš, Nedeljković Marin, Porc Zoran.
Prve nastupe na nekom zvaničnom prvenstvu, a bilo je to na prvenstvu
Srbije za pionire u Beogradu 1971. godine, su ostvarili Milenković
Predrag i Novičević Predrag. Milenković Predrag je osvojio prvo mesto, a Novičević Predrag drugo. Na prvenstvu Jugoslavije u Ljubljani gde su obojica učestvovala, Milenković Predrag je osvojio treće mesto.
Milenković Predrag i Novićević Predrag, (1971)
Milenković Predrag je rođen
15.08.1956. godine u selu Čitluk kod Kruševca gde je završio prva četiri razreda osnovne škole. Od petog do osmog razreda je pohađao
OŠ „Dositej Obradović“ u
Kruševcu. Tu je i počeo da vežba džudo. Za vreme mog služenja vojnog roka Predrag je bio jedan od članova kluba koji je najviše bio angažovan na vođenju treninga.
Milenković Predrag, (2021)
Godinama je povremeno dolazio na treninge i prenosio svoje znanje i iskustvo mlađim generacijama. Bio je član disciplinske komisije kluba u periodu od 1987. do 1992. godine. Nakon završenog kursa za livca zapošljava se u industriji „14 Oktobar“ gde ostaje do 2000. godine. Nakon toga sa suprugom Radicom otvara trgovinsku radnju u Čitluku u kojoj radi do penzionisanja 2018. godine. Iz braka sa suprugom Radicom ima ćerku
Ivanu i ponosni je deda dve unuke i jednog unuka sa kojima provodi penzionerske dane u rodnom Čitluku.
Novićević Predrag je rođen
12.08.1956. godine u Skoplju
(Makedonija). U Kruševcu je završio osnovnu školu „Dositej
Obradović“ kao i srednju trgovačku školu. Peti stepen trgovačke škole je završio u
Beogradu. U Kruševcu je radio u nekoliko, tada veoma poznatih firmi, kao što je građevinsko preduzeće „Jastrebac“ i gumarska industrija „Trajal“. Novićević Predrag, (2021)
Nakon privatizacije ovih firmi započinje privatni biznis u oblasti trgovine čime se i danas bavi. Oženjen je i ima dva sina i dva unuka.
Živi i radi u Kruševcu. Džudo je počeo da vežba 1970. godine, a u klupskoj istoriji će ostati upamćen kao osvajač jedne (srebrne), od prve dve medalje osvojene na nekom zvaničnom prvenstvu.
Posle toga na scenu je stupila jedna talentovana generacija, kojoj se narednih nekoliko godina priključivao po neki takmičar u kategoriji nada ili kategoriji juniora. Na žalost postignuti rezultati nisu bili u skladu sa talentom i prognozama o njihovom sportskom razvoju. Uz već pomenute Milenković Predraga i Novičević Predraga članovi te talentovane generacije su bili (po azbučnom redu):
Ivković Dragan, Lazarević Gradimir, Marjanović Branislav,
Milenković Goran, Milošević Miroslav, Nikolić Aleksa,
Petrović Branislav, Spasić Dragan, Stojanović Milenko, Toskić
Dragan i Čović Zoran.
Vredan pažnje i pomena iz tog perioda je uspeh Milenković Gorana koji je
1973. kao pionir bio proglašen za sportistu godine opštine Kruševac.
Na slici dole su članovi te generacije sa trenerom Popović Draganom.
Naredni deo teksta je posvećen njima.
Stoje: Trener Popović Dragan, Milošević Miroslav, Lazarević Gradimir, Toskić
Dragan
Kleče: Petrović Branislav, Nikolić Aleksa, Marjanović Branislav, Milenković
Goran
Nedostaju: Milenković Predrag i Čović Zoran
Popović Dragan je bio prvi trener kluba, od osnivanja 1969. do 1977.
godine. Rođen je 1948. godine u Laćisledu kod Kruševca. Osnovnu školu je završio u mestu rođenja, a dalje školovanje u Aleksandrovcu. Po završetku srednje škole upisuje se na na Višu pedagošku školu – grupa fizičko vaspitanje, u Nišu. Nakon završetka škole zapošljava se kao nastavnik fizičkog vaspitanja u osnovnoj školi „Milovan Glišić“ u
Laćisledu. U osnovnu školu „Dositej Obradović“ iz Kruševca prelazi
1970. godine. Studirajući vanredno uz rad, 1977. godine je diplomirao na
Filozofskom fakultetu u Nišu – grupa za fizičko vaspitanje. Na mesto trenera u klubu ostaje do 1977. godine kada odlazi za Niš gde počinje da radi kao asistent pripravnik na Filozofskom fakultetu, grupi za fizičko vaspitanje. Od 1980. do 1984. godine je bio član predsedništva kluba i to je bilo njegovo poslednje angažovanje u bilo kom svojstvu u klubu. Radni vek je proveo kao univerzitetski nastavnik, a penzionisao se
2016. godine sa mesta Dekana Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje
Univerziteta u Prištini.
Lazarević Gradimir je rođen 13.02.1958. godine u Kraljevu. Osnovnu školu „Jovan Popović“ i Gimnaziju je završio u Kruševcu. Na svom prvom učešću na pionirskom prvenstvu Srbije 1972. je osvojio srebrnu medalju. Nakon toga je još tri godine učestvovao na takmičenjima u pionirskoj konkurenciji i nakon toga je napustio džudo. Završio je fakultet, ima dvoje dece i danas živi i radi u Beogradu.
Petrović Branislav je rođen 23.01.1957. godine u Kruševcu gde je završio osnovnu školu „Nada Popović“, a zatim trgovačku školu. U
Beogradu je završio višu komercijalnu školu. Određeno vreme je radio u državnoj firmi „Agropromet“, a nakon toga osniva sopstvenu firmu
„Idea“ u kojoj i danas radi. Oženjen je suprugom Jasnom i ima dvoje dece, ćerku Jovanu i sina Bojana. Branislav je džudo je počeo da trenira 1970.
godine. Prvu medalju i to zlatnu je osvojio na pionirskom prvenstvu
Srbije 1972. godine. Kao i većina te generacije, imao je kratku takmičarsku karijeru, ali ga je sportski duh izgrađen tada, održao u rekreativnom sportu do današnjih dana.
Nikolić Aleksa je rođen 01.02.1956. godine u Kruševcu. Osnovnu školu
„Dragomir Marković“ i srednju mašinsku pri Tehničko Školskom
Centru je završio u svom rodnom gradu gradu. Nakon toga upisuje i 1982.
godine diplomira na mašinskom fakultetu u Beogradu. Živi u Beogradu, gde je i zapošljen u Javnom komunalnom preduzeću „Beogradski vodovod i kanalizacija“ kao glavni inžinjer u sektoru proizvodnje vode. Otac je dvoje dece i deda jednog unuka. Džudo je počeo da trenira 1970. godine i poput mnogih iz te generacije prvu medalju (zlatnu) osvojio na pionirskom prvenstvu Srbije 1972. godine. Kao član džudo kluba
„Kruševac“ učestvovao je na takmičenjim svih uzrasnih kategorija od pionira do seniora. Ipak punu afirmaciju je doživo odalaskom u Beograd na studije mašinstva, kada i prelazi u džudo klub „Milicionar“ gde je još nekoliko godina sa dosta uspeha nastupao u seniorskoj ekipnoj konkurenciji.
Marjanović Branislav je rođen 11.01.1955. godine u Kruševcu. Osnovnu školu „Dositej Obradović“ i trgovačku školu je završio u Kruševcu.
Jedno vreme je radio u tada poznatoj državoj firmi PKB (Poljoprivredni
Kombinat Beograd), a nakon toga nastavlja da radi u svojoj privatnoj firmi. Na žalost, zbog bolesti se prevremeno penzionisao, a preminuo je
2016. godine. Za Branislava se slobodno može reći da je pionir džudoa u
Kruševcu, a član džudo kluba je od njegovog osnivanja. I on je svoju prvu medalju (srebrnu) osvojio na pionirskom prvenstvu Srbije 1972. godine.
Rano je završio takmičarsku karijeru, a zbog bolesti je i vrlo rano napustio džudo.
Milenković Goran je rođen 01.05.1958. godine u Kruševcu gde je i završio osnovnu školu „Dositej Obradović“. Srednju školu je završio u
Aleksandrovcu. Danas živi i radi u Nišu. Džudo je počeo da trenira
1970. godine. Svoju prvu i to zlatnu medalju je kao i svi iz te generacije osvojio na pionirskom prvenstvu Srbije 1972. Sve svoje uspehe je postigao u pionirskoj konkurenciji, a na tom uzrastu se završio i njegov takmičarski angažman, jer je posle tih pionirskih uspeha prekinuo takmičarsku karijeru, a nešto kasnije i bavljenje džudoom uopšte.
Čović Zoran je rođen 07.12.1955. godine u Kruševcu gde je završio osnovnu i srednju trgovačku školu. Džudo je počeo da trenira 1971. godine.
Svoju prvu (zlatnu) medalju je osvojio na prvenstvu Srbije 1973. godine u
Beogradu, a iste godine je osvojio i bronzanu medalju na prvenstvu
Jugoslavije u Splitu. Kratko je ostao u džudou, a na žalost vrlo kratko i u životu, jer je nesrećno izgubio život u saobraćajnoj nesreći u Nemačkoj.
O talentu i kvalitetima te generacije se veoma pohvalno izrazio i prof.
Jamamoto Nabuaki, u to vreme jedan od najcenjenijih trenera u svetu, koji je na poziv džudo saveza Srbije boravio u Beogradu.
Prof. Jamamoto je u sklopu svojih aktivnosti obilazio klubove po Srbiji, te je između ostalih, nekoliko dana boravio i u Kruševcu gde je radio sa
Kruševačkim džudistima. Smatrao je da postoji potencijal da, uz stručan i marljiv rad, neki od nas dostignu i vrhunske rezultate. Za
Jamamoto Nabuaki mene je, bez lažne skromnosti, govorio da sam najtalentovaniji u toj generaciji, ali isto tako mi je često i u šali govorio da bi osim što sam talentovan, trebao i da počnem da vežbam džudo. Inače prof. Jamamoto nije bio čovek koji bi olako i iz kurtoazije delio komplimente. To se najbolje videlo kada je nakon samo dve godina rada u džudo savezu Srbije, baš zbog svog principijalnog stava, nedodvoravanja i nepristajanja na kompromise, dobio otkaz.
Prof. Jamamoto Nabuaki demostrira tehniku bacanja
Levo: Milenković Predrag; Desno: Toskić Dragan
Narednih nekoliko godina ovoj generaciji su se pridruživali po neki talentovani pojedinci koji su se uključivali u takmičarski pogon, ali se već tad naslućivalo da je to otprilike i krajnji domet te generacije. Od svih njih, samo smo Nikolić Aleksa i ja nastavili da se takmičimo i osvajamo medalje. Od onih koji su se pojavili na takmičarskoj sceni, rezultatima su se izdvajali sledeći članovi (po azbučnom redu):
Andrejić Zoran, Beočanin Zoran, Vidaković Srđan, Grujić Dragan,
Grujić Zoran, Đokić Bratislav, Đukić Miloš, Kuzmanović Nenad,
Lukić Nebojša, Popović Petar, Punoševac Zoran, Stanković
Slađan, Cvetković Konstantin.
Kada govorim o ovom poglavlju kluba, koji ja sagledavam iz perspektive takmičara, moram da naglasim da sam spomenuo samo one članove koji su ostavili trag u takmičarskom smislu. Ali osim njih, kroz klub je u tom periodu prošlo na stotine članova rekreativaca ili prosto prijatelja kluba koji su svojim entuzijazmom i ljubavlju prema džudou i klubu ostavili neizbrisivi trag za sva vremena. Takođe postoji i dosta članova koji su sa vežbanjem počeli nešto kasnije i koji nisu prošli klasičnu pionirsku školu džudoa, ali su vremenom stasali u odlične poznavaoce džudoa, čak i sasvim solidne takmičare. Nabrojaću one kojih se sećam i za koje imam neki zapis ili fotografiju (po azbučnom redu):
Beloglavić Rade, Drvarević Miroslav, Đokić Nebojša, Jovanović
Ernest, Marjanović Dušan, Minić Srbislav, Paskaš Nikola,
Petrović Jordan, Purić Dragan-Cuki, Simonović Marin.
Iako mlad klub, uspeli smo da već 1973. godine oformimo ekipu za takmičenje u seniorskoj ekipnoj konkurenciji i bili verovatno najmlađa ekipa u tom takmičenju. Moram naglasiti da smo tu imali i malo sreće, jer smo dobili nekoliko gotovih takmičara. Bili su to momci koji su završili srednju školu unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici i dobili zaposlenje u Kruševcu.
S leva: Beloglavić Rade, Punoševac Zoran, Purić Dragan-Cuki, Minić Srbislav,
Toskić Dragan, Marjanović Dušan, Nikolić Aleksa, (1973)
Naredni redovi posvećeni su članovima ekipe koji su se takmičili u ekipnoj seniorskoj konkurenciji.
Beloglavić Rade je rođen 06.04.1954. godine u Velikoj Plani. Osnovnu školu je završio u Blacu, a Srednju školu unutrašnjih poslova u
Sremskoj Kamenici. Nakon završetka škole dobija zaposlenje u Kruševcu i poput mnogih njegovih kolega iz te generacije, postaje član džudo kluba
„Kruševac“. Naknadno je uz rad završio i pravni fakultet u Nišu.
Takmičio je u teškoj kategoriji i bio je veoma zahvalan ekipni takmičar od koga su se u budućnosti očekivali značajni rezultati i u pojedinačnoj konkurenciji. Nažalost i po njega i po klub, vrlo brzo biva premešten na novo radno mesto u Trstenik, čime se završila njegova takmičarska karijera. Penzionisao se i danas živi naizmenično u Vrnjačkoj Banji i
Blacu.
Punoševac Zoran je rođen 08.05.1956. godine u Dobroljupcima gde je završio osnovni školu. U Kruševcu je završio Mašinsko tehničku školu, a u Nišu Mašinski Fakultet. Magistrirao je i doktorirao na
Mašinskom fakultetu u Kragujevcu. Radio je u preduzeću „Miloje Zakić“, a zatim u Visokoj školi strukovnih studija za poslovno-industrijski menadžment. Trenutno živi i radi u Kruševcu. Osim što je bio član seniorske ekipe, u pojedinačnoj konkurenciji je osvojio medalju na prvenstvu Srbije za nade 1975. godine i bronzanu medalju na juniorskom prvenstvu Srbije 1977. godine, što je i njegov poslednji takmičarski uspeh i nastup. Bio je član predsedništva kluba u dva navrata; od 1988.
do 1991. i od 1997. do 2002. godine. Takođe je bio član odbora za obeležavanje dvadesetogodišnjice postojanja kluba.
Minić Srbislav je rođen 04.08.1954. godine u Igrošu kod Brusa.
Završio je srednju školu unutrašnjih poslova u Sremskoj kamenici 1972.
godine i dobio zaposlenje u Kruševcu. Iste godine je pristupio džudo klubu „Kruševac“ i postao standardni član seniorske ekipe. Srba je bio jedan vrlo specifičan takmičar. Neverovatan borac, koga nije krasila neka brilijantna tehnika, ali isto tako borac koga je vrlo mali broj džudista u Srbiji tada mogao da baci. To je bilo vrlo važno u ekipnim mečevima gde su postojali i nerešeni rezultati i gde je nekada taj jedan nerešen rezultat odlučivao pobednika. Srba je inače bio jedan pravi atleta i veoma svestran sportista. U srednjoj školi se bavio i takmičio u atletici, a pored džudoa bavio se i sportskim letenjem. Nastradao je u avionskoj nesreći kada se avion kojim je pilotirao srušio u Moravu kod
Trstenika. Nakon završetka takmičarske karijere aktivno je učestvovao u radu kluba, angažujući se u raznim klupskim organima. Imao je i vrlo perspektivnu profesionalnu karijeru. U momentu pogibije bio je komandir milicije. Bio je oženje i imao dva sina. Stariji sin je završio
Fakultet fizičke kulture na Univerzitetu u Prištini i ja sam mu bio asistent na predmetu Džudo i samoodbrana.
Marjanović Dušan je rođen 05.09.1952. godine u Kruševcu. Tu je završio osnovnu školu „Dositej Obradović“ i srednju elektro struke u
Tehničko Školskom Centru. Prvo zaposlenje mu je bilo u industriji „14
Oktobar“, a nakon toga prelazi u INOS. Penzionisao se u 41. godini, jer je oboleo od skleroze multipleks. Dugo je bolovao i preminuo 2016.
godine. Član džudo kluba je bio od njegovog osnivanja. Bio je deo seniorskog tima, gde je u ekipnim takmičenjima ostvario zapažene rezultate. Kao stariji i iskusniji takmičar nesebično je pomagao u radu sa mlađim kategorijama.
A sada nekoliko reči o devojkama takmičarkama. Iako ih je kao vežbača i članova kluba bilo u velikom broju, njihovi rezultati nisu bili na nivou njihovih kolega iz kluba. To je i jedan mali paradoks, jer iako u ovoj fazi razvoja kluba nisu postizale neke značajnije rezultate, devojke će u vremenu koje dolazi ispisati najsvetlije stranice u istoriji kluba i baš zato ove devojke koje su vežbale i takmičile u ovom periodu možemo nazvati istinskim pionirima džudoa u Kruševcu. Njihova imena su (po azbučnom redu):
Jovanović Slobodanka, Miletić Anđelka, Nešić Stana, Novaković
Ljiljana, Purić Gordana, Radivojević Vesna, Savić Gordana, Tomić
Mirjana
Dobri rezultati nisu ostali bez odjeka u lokalnoj zajednici, pa smo se
1974. godine našli među dobitnicima godišnjih nagrada SOFK-e (Savez organizacija za fizičku kulturu). Te godine SOFK opštine Kruševac dodelio je nagrade i priznanja sportskim organizacijama, sportskim radnicima i sportistima za postignute rezultate u kvalitetnom, masovnom i rekreativnom sportu za period 1973-74. godine. Džudo klub
„Kruševac“ je dobio plaketu i diplomu za postignute rezultate u kvalitetnom sportu. U kategoriji sportista iz džudo kluba „Kruševac“ su nagrađeni Lazarević Gradimir, Milenković Goran i Toskić Dragan.
U kategoriji sportskih radnika priznanje SOFK-e je dobio predsednik kluba Lazarević Mioljub.
Lazarević Mioljub
Drugi predsednik kluba
Lazarević Mioljub je na funkciji predsednika došao 1972. godine umesto prvog predsednika i jednog od osnivača kluba Jakšić Nastasa i na toj funkciji bio do 1980. godine. Lazarević Mioljub je bio jedan veliki entuzijasta, koji je dao nemerljiv doprinos razvoju kluba. Poznavao sam ga od vremena kada je došao na tu fukciju i imao sreću da sam s njim sarađivao i na početku moje trenerske karijere, imajući njegovo razumevanje i podršku, onoliko koliko je to naravno bilo u njegovoj moći.
Lazarević Mioljub je rođen 1922. godine u Kruševcu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Nakon srednje škole upisuje i diplomira na ekonomskom fakultetu. U mladosti se bavio fudbalom. Igrao je za klubove
„Car Lazar“ i „Napredak“ iz Kruševca i „Sloga“ iz Kraljeva. Ljubav prema sportu ga je odvela u funkcionerske vode. Bio je izuzetno aktivan društveno-sportski radnik.
Kada govorimo o tom vremenu, treba spomenuti jedan interesantan detalj vezan za organizaciju džudo takmičenja u Jugoslaviji. U jednom momentu je postojala podela na zone, odakle se išlo na prvestvo uže Srbije. Beograd je bio zasebna zona i plasirani (prema kvotama) sa uže Srbije i Beograda su činili prvenstvo Srbije, odakle se išlo na prvenstvo Jugoslavije.
Vojvodina je u to vreme bila poseban savez i oni su direktno sa svog prvenstva odlazili na prvenstvo Jugoslavije. Kruševac je bio centar jedne od zona. Po meni to je bila jedna dobra ideja, jer je pružala mogućnost slabijim takmičarima sa manje iskustva da imaju što više borbi. Iz novinskog članka dole, može se videti da da su (počev od pionira pa do juniora) takmičarski pogon činili manje više iste osobe o kojima sam do sada pisao i koji su jedan za drugim nestajali sa takmičarske scene, završno sa juniorskim prvenstvom Srbije 1977.
godine, koji je značio kraj jednog takmičarskog perioda kluba, koji je trajao od prvih pionirskih medalja osvojenih 1971. pa do poslednjih juniorskih osvojenih 1977. godine.
List „Pobeda“ (25.01.1974)
1. Drvarević Miroslav, 2. Purić Dragan-Cuki, 3. Minić Srbislav, 4. Punoševac Zoran,
5. Milenković Predrag, 6. Nikolić Aleksa, 7. Toskić Dragan, 8. Cvetković
Konstantin, 9. Mileković Goran, (1974)
Sa već standardnim članovima spomenutim u novinskom tekstu iz 1974.
godine, koji su bili kombinacija, uslovno rečeno, neke prve i druge talentovane generacije, konačno su osvojene i prve medalje u konkurenciji nada. Na prvestvu Srbije za nade u Beogradu 1975. godine, medalje su osvojili Toskić Dragan, Nikolić Aleksa, Punoševac Zoran,
Stanković Slađan, Popović Petar i Andrejić Zoran. Na slici dole osvajači medalja. Nedostaje Toskić Dragan.
Stoje: Popović Dragan, Nikolić Aleksa, Punoševac Zoran
Čuče: Stanković Slađan, Popović Petar, Andrejić Zoran
Budući da su to bile prve medalje u konkurenciji nada ili kadeta, red je da se i o njima kaže nekoliko reči. Kako sam o Nikolić Aleksi i
Punoševac Zoranu već govorio, u ovom predstavljanju ću početi sa
Stanković Slađanom.
Stanković Slađan je rođen 02.10.1957. godine u Kruševcu, gde je i završio osnovnu školu „Nada Popović“ i srednju-ekonomski centar „Ivo
Lola Ribar“. Nakon završetka škole sa zapošljava u ugostiteljskom preduzeću „Župa“, a od 1977. godine otvara privatnu ugostiteljsku radnju, gde i danas radi. Džudo je počeo da trenira 1973. godine. U klupskoj istoriji će ostati upamćen kao jedan od šestorice osvojača prvih medalja u konkurenciji nada.
Popović Petar je rođen 17.09.1957. godine u Kruševcu. Kompletno školovanje je završio u Kruševcu. Osnovnu školu „Jovan Popović“, srednju Hemijsko-tehnološku i Višu hemijsko-tehnološku. Po završetku školovanja se zapošljava u hemijsko gumarskoj industriji
„Miloje Zakić“ čiji je stipendista bio za vreme školovanja. Oženjen je, ima dve ćerke, unuku i unuka. Penzionerske dane provodi u Kruševcu.
Džudo je počeo da trenira 1973. godine. Poput Stanković Slađana i Petar će ostati upamćen u klupskoj istoriji kao jedan od šestorice osvajača prvih medalja u konkurenciji nada, što je ujedno i njegov najveći uspeh.
Andrejić Zoran je rođen 20.03.1958. godine u Kruševcu, gde je završio osnovnu školu „Dositej Obradović“. U Nišu je završio srednju školu metalske struke. Ostao mi je u sećanju po neverovatnoj snazi za za svoj uzrast i po detalju sa jednog takmičenja, koji verovatno najbolje ocrtava njegov karakter. U jednoj od borbi Zoran se našao u parteru, gde je njegov protivnik uspeo da primeni jednu od tehnika davljenja i počeo da ga davi.
Svi smo očekivali da preda borbu, jer oni koji su se bavili džudom i našli nekada u takvoj poziciji, znaju da od toga nema odbrane. Na iznenađenje svih, sudija je prekinuo borbu iako Zoran nije dao znak za predaju i skoro panično kleknuo pored Zorana, okrenuvši ga na leđa. Tek tada smo videli da se Zoran onesvestio ne želeći da preda borbu. Uporan do fanatizma, sa fizičkim predispozicijama koje se retko sreću, mislio sam da će imati blistavu karijeru. Na žalost, rano je završio takmičarsku a isto tako i životnu karijeru. Preminuo je 2018. godine, ostavivši za sobom suprugu i dva sina.
I na kraju ovog poglavlja o istorijskom razvoju kluba viđenih očima
Toskić Dragana, takmičara, nekoliko reči o mom početku, takmičarskom trajanju i pripremi za sledeću fazu mog života i života kluba, a to je period koji sam proveo u klubu kao trener.
Džudo sam počeo da vežbam 1970. godine. Pre toga sam se, kao i većina klinca tog doba, bavio svim i svačim. Odrastao sam u Zadru, pa je bilo sasvim normalno da se bavim plivanjem i košarkom. Oprobao sam se i kao rukometni golman, a igrao sam i u folkloru. Ono po čemu sam se ja odvajao od druge dece je to što sam u svim tim aktivnostima postizao zavidne rezultate. Očigledno je bilo da sam bio motorički izuzetno obdaren i to sam odmah pokazao i u džudou. Za vrlo kratko vreme sam počeo da pobeđujem džudiste koji su duže vežbali od mene, bili stariji, pa čak i bili veće težinske kategorije od mene. Već nakon godinu dana vežbanja sam registrovan za klub i počeo sa takmičenjima. Na prvom takmičenju na kome sam učestvovao, osvojio sam medalju.
Računajući samo zvanična prvenstva, ukupno sam u takmičarskoj karijeri osvojio osam medalja, (3 zlatne, 1 srebrnu i 4 bronzane) počev od pionirskog pa do juniorskog uzrasta.
Toskić Dragan sa prvog takmičenja i prijava za registraciju, (1971)
I pored izuzetnog talenta i brilijantne motorike koju sam posedovao, moja takmičarska karijera je trajala relativno kratko. Razloga za to verovatno ima mnogo, ali oni najvažniji su bili u meni. Nedostajala mi je fanatičnost, neophodna za vrhunske rezultate, pogotovo u individualnim sportovima. Ja jednostavno nisam imao tu vrstu posvećenosti, koja bi me motivisala da se se žrtvujem i odričem zarad rezultata. Ja sam najblaže rečeno zloupotrebljavao svoj talenat i motoričku izuzetnost za postizanje rezultata bez nekog prevelikog rada.
Naravno, to je bilo moguće u mlađim uzrasnim kategorijama, ali već u juniorskom pogonu, talenat koji je sigurno neophodan za postizanje velikih rezultata, zahtevao je ogroman rad i fizički napor, koji je moguće izdržati, kao što sam već rekao, uz fanatičnu posvećenost, koja podrazumeva i ogromna odricanja. Kada sam prvi put između poziva za odlazak na žurku i obaveze da odem na trening izabrao žurku, shvatio sam da ja nemam tu vrstu posvećenosti potrebne za vrhunske rezultate i to je otprilike značilo i postepeni kraj moje takmičarske karijere. Nekako istovremeno sa tim saznanjem, u sebi sam prepoznao jedanu novu osobinu, a to je volja i strpljenje da drugima prenesem svoje znanje.
Te 1975. godine, tadašnji trener Popović Dragan, koji je inače radio kao nastavnik fizičkog vaspitanja u osnovnoj školi „Dositej Obradović“ u
Kruševcu, vrlo često je morao zbog privatnih obaveza i obaveza oko završetka fakulteta, koji je studirao vanredno, da odsustvuje sa treninga.
Ja sam bio taj koji ga je najčešće zamenjivao. Primetio sam da su me svi članovi, od kojih su mnogi bili i stariji od mene, a dosta njih tek nešto mlađi od mene, prihvatili kao nekog u koga imaju poverenja i kome će prepustiti da ih vodi. Verovatno su u mom karakteru prepoznali ono što mi je inače kao takmičaru nedostajalo za postizanje vrhunskih rezultata, a to je apsolutna posvećenost onome što radim ili, kako sam ja to kasnije govorio mojim učenicima, posvećenost do granica fanatičnosti. Ta neka nova atmosfera u klubu ubrzo se pročula po gradu i polako su počeli da se vraćaju članovi koji su bili napustili klub, ali i da dolaze novi članovi. U to vreme smo treninge održavali u SOŠ „Veselin Nikolić“ i budući da smo imali samo tri termina nedeljno, nismo mogli da pravimo grupe po starosnim kategorijama, već su radili svi zajedno, tako da se dešavalo da se u sali odjednom nađe i po 60-70 vežbača. Bila je to jedna izuzetno heterogena grupa i po godinama starosti i po tehničkom znanju, ali će meni ostati u sećanju kao najhomogenija grupa koju sam u svojoj trenerskoj karijeri vodio, što se tiče discipline i želje da se u tako skromnim uslovima što više nauči. Svi su pomagali jedni drugima.
Stariji mlađima, veći pojasevi nižima i kada sada sa ove vremenske distance sagledam to vreme, mi smo ustvari svi bili vežbači i svi treneri. Ja sam tu bio samo da sve to organizujem i kanališem u pravom smeru.
Toskić Dragan na početku treninga, (1975)
Grupna fotografija posle treninga, (1975)
1. Toskić Dragan, 2. Milenković Predrag, 3. Stevanović Miodrag, 4. Đokić Nebojša,
5. Vidaković Srđan, 6. Anđelković Miroslav, 7. Milanović Momčilo, 8. Đukić Verica,
9. Toskić Nadica, 10. Ivezić Dobrivoje, 11. Aleksić Evica
O kakvoj se masovnosti radilo najbolje se vidi na sledećoj fotografiji.
To je ujedno bio i jedan od retkih perioda kada smo imali, rekao bih, više nego pristojne uslove za rad. Vežbali smo u sali SOŠ „Veselin
Nikolić“ koja je kompletno bila prekrivena strunjačama i koje su u dogovoru sa školom tu bile trajno postavljene, tako da nismo morali da gubimo vreme na nameštanje i sklanjanje borilišta.
Detalj sa treninga, (1975)
Drugu polovinu 1975. godine obeležio je jedan od najuspešnijih upisa novih članova u kratkoj istoriji kluba. Dobili smo i dodatne termine u školi gde smo vežbali, tako da je sve izgledalo isuviše dobro da bi dugo trajalo. I tako je i bilo. Ja sam dobio poziv da se u decembru javim na odsluženje vojnog roka, što sam i učinio i klub je formalno ostao bez trenera koji bi mogao da se konstantno i u kontinuitetu posveti treninzima. Prvi trener i neko ko je i dalje vukao sve konce je i dalje bio
Popović Dragan, ali su mu brojne obaveze koje je imao prosto onemogućavale da se stopostotno posveti klubu i treninzima. Desilo nam se upravo ono o čemu sam govorio kada su u pitanju takozvani mali klubovi koji zavise od rada, energije i entuzijazma jedne osobe. Pred klubom je bio težak period, jer mi nismo bili organizaciono spremni za situaciju u koji smo dospeli. Treninge su vodili stariji takmičari kada su mogli i kada su im privatne obaveze to dozvoljavale. Najčešće su to bili Milenković Predrag, Marjanović Dušan, Drvaljević Miroslav i
Đokić Bratislav.
Odmah nakon mog odlaska u vojsku krajem decembra, početkom 1976. godine pioniri su otišli na prvenstvo republike i prvenstvo države, nekoliko njih 1977. godine na republičko prvenstvo i to je bio kraj i te druge generacije, koja je dosta obećavala, ali je nažalost, sve ostalo na pionirskim rezultatima. Jedan od retkih iz te generacije koji se oprobao i u seniorskoj konkurenciji je bio Cvetković Konstantin.
Cvetković Konstanti - Kokan kako smo ga svi zvali je rođen 14.01.1959.
godine u Kruševcu, gde je završio osnovnu školu „Vuk Karadžić“ i srednju Ugostiteljsku školu. Džudo je počeo da vežba 1973. godine, a prvu medalju je osvojio na pionirskom prvenstvu Srbije 1974. godine.
Cvetković Konstanti je na seniorskom prvenstvu Srbije 1980. godine osvojio sedmo mesto. Zbog prirode posla (radio je u Ribarskoj Banji a živeo u Kruševcu) nije bio u mogućnosti da aktivnije uzme učešće u radu kluba, ali je dugi niz godina, sporadično, kako su mu to obaveze dozvoljavale, bio prisutan u klubu. Tako je od 1977. godine pa do 2003.
godine bio član Upravnog odbora, a od 2003. pa do 2006. godine član
Nadzornog odbora džudo kluba „Kruševac“. Da iver ne pada daleko od klade pokazalo se i na njegovom primeru, jer su ćerka Vanja i sin Nemanja bili dugogodišnji i uspešni članovi kluba.
Stoje: Toskić Dragan, Stevanović Miodrag i Milenković Predrag
Kleče: Cvetković Konstantin, Anđelković Miroslav
Moj boravak u vojsci je, kao i ceo moj život, obeležio džudo. U vojsci su se održavala takmičenja i to prvo u okviru Armijskih oblasti, a onda su se pravile reprezentacije armijskih oblasti koje su učestvovale na takozvanom svearmijskom prvenstvu. Inače, džudo je te godine prvi put uvršten u takmičarski program. Na armijskom prvenstvu Titogradske vojne oblasti kojoj sam pripadao, učestvovao sam u ekipi graničara, jer sam vojsku služio kao graničar. Na svearmijskom prvenstvu koje je 1976.
godine održano u Ohridu, učestvovao sam u reprezentaciji titogradske vojne oblasti.
Ekipa Graničara na Armijskom prvenstvu Titogradske vojne oblasti, 1976. godine
1. Toskić Dragan
Reprezentacija titogradske vojne oblasti, Toskić Dragam stoji četvrti s leva
Svearmijsko prvenstvo u Ohridu, Toskić Dragan četvrti s leva, (1976)
U martu 1977. godine sam odslužio vojni rok i vratio se u Kruševac.
Odmah sam počeo sa treninzima i to u dvostrukoj ulozi, kao trener i kao takmičar. Iako sam mislio da sam prelomio, kada je džudo u pitanju, šta želim da budem, u meni se ipak još uvek lomila odluka između takmičara i trenera. Te godine sam učestvovao na prvenstvu centralne Srbije gde sam osvojio zlatnu medalju i na prvenstvu Srbije gde sam osvojio bronzanu medalju.
Moj poslednji nastup u takmičarskoj karijeri - Diploma za osvojeno treće mesto na prvenstvu Srbije za juniore.
Ali i pored toga znao sam da je to moj poslednji takmičarski nastup i kraj takmičarske karijere. Uz sve ono što sam napisao o svom karakteru, činjenica da se klub polako gasio mi je definitivno pomogla da se opredelim za trenerski poziv. Sve što sam tada želeo je bila ustvari i neka vrsta zaveta koji sam dao sam sebi, a to je da nikada, dok sam živ, radno sposoban i vitalan, ne dozvolim da se klub u kome sam proveo deo detinjstva i mladosti, ugasi. Vreme koje je prošlo i vreme koje traje su mi potvrda da sam u tome za sada uspeo. Svo ovo vreme je bilo uspona i padova, bilo je čak i velikih kriza, ali smo opstali i kao što sam već rekao, evo pregurali i pedesetu godinu. I pre nego što pređem na drugo poglavlje u kome ću prikazati klub kroz period mog trenerskog rada, moram da spomenem i drugu talentovanu generaciju kojoj je prvenstvo
Srbije 1977. godine bio poslednji nastup i koji su jednostavno nestali sa takmičarske scene. Srebrnu medalju na tom prvenstvu je osvojio
Kuzmanović Nenad, a bronzane Đokić Bratislav, Lukić Nebojša,
Vidaković Srđan, Punoševac Zoran, Andrejić Zoran i Toskić
Dragan.
Đokić Bratislav je rođen 1960. godine godine u Prizrenu. Osnovnu i sredlju školu je završo u Kruševcu. Pravni fakultet u Nišu je završio
1986. nakon čega je radio kao sudijski pripravnik u Opštinskom sudu u
Kruševcu. Od 1991. do 2002. godine se bavio advakaturom. Za vreme radne karijere je obavljao mnogobrojne društveno-političke funkcije. Džudo je počeo da trenira 1972. godine u Požarevcu, a od 1974. godine je član džudo kluba „Kruševac“. Osvajao je medalje od od pionirskog do juniorskog uzrasta.
Vidaković Srđan je rođen 21.11.1958. godine u Aleksincu. Osnovnu školu „Jovan Popović“ i Gimnaziju je završio u Kruševcu. Studirao je i diplomirao na medicinskom fakultetu u Nišu, a specijalizirao ginekologiju u Beogradu. Džudo je poćeo da trenira u džudo klubu
Kruševac, a najveći uspeh je ostvario osvajanjem bronzane medalje 1977.
godine na prvenstvu Srbije za juniore. Živi i radi u Kruševcu, Oženjen je i otac troje dece.
Situacija u klubu je i dalje bila nepromenjena što se tiče članstva, uslova za rad i finansija. Članstvo se svelo na nekih ukupno pedesetak članova, počev od poletaraca, mlađih i starijih pionira, kadeta, juniora i seniora. Najveći broj njih je vežbao rekreativno, tako da takmičarski pogon skoro i da nije postojao, a posle juniorskog prvenstva Srbije 1977.
godine i formalno više nismo imali takmičare niti u jednoj uzrasnoj kategoriji. Paralelno sa svakodnevnim obavezama u klubu, radio sam i na svom usavršavanju, jer sam na vreme shvatio da je to jedini put, ukoliko želimo da napredujemo, zajedno klub i ja. Te 1977. godine smo Milenković
Predrag i ja položili za crni pojas i ušli u istoriju kluba kao prvi članovi koji su od škole džudoa i žutog pojasa, došli do crnog pojasa.
Iste te godine smo obojica položili za instruktora džudoa i dobili licence od strane džudo saveza Srbije.
Lista instruktora džudo saveza Srbije Trenerska legitimacija
Polaganje za pojaseve je održano u Banji Koviljači 21.08.1977. godine u sklopu letnje škole džudoa koje je organizovao Džudo savez Srbije. Članovi ispitne komisije su bili Rašović Vuk, Stojaković Stojan i Nedić Novak.
Trenerska licenca i diploma za crni pojas su na neki simboličan način označavale kraj jednog i početak drugog, novog perioda u mom životu i životu kluba. Tek sa današnje vremenske distance uviđam koliko je to bio smeo potez, upustiti se u jedu takvu, pa slobodno mogu reći avanturu, ali isto tako tek sa sadašnjim godinama i životnim iskustvom znam i uzrok te odluke. Zove se mladost. Doba kada baš i ne razmišljaš mnogo o racionalnosti odluka i njihovim posledicama. Moja odluka je bila jasna i jednostavna. Želim da budem trener i želim da napravim rezultate koji do sada nisu postignuti. Takmičari? Uslovi? Kadar? Pa naravno da ih nema, jer da je svega toga bilo ja verovatno ne bih ni bio u situaciji da vodim klub. I nije ni važno što ih nema. Samo da počnem da radim i sve ćemo to stvoriti. Ne nisam pogrešio kada sam rekao „sve ćemo to stvoriti“, jer sve što sam uradio od 1978. pa do 2022. godine kada završavam ovu knjigu, uradio sam uz pomoć dobrih ljudi, prijatelja, poznanika i članova kluba, koji su dolazili i odlazili, ostajali, neki kraće neki duže, ali u svakom trenutku moje trenerske i predsedničke karijere uvek je po neko od njih bio uz mene.
Diploma crnog pojasa, (1977)