Vreme trenera — period 1984–1986 · 50 godina zajedno

1984.

Polaganje za pojaseve u 1984. godini je održano 07. januara.

Za žuti pojas su položili:

Bradić Srećko, Vujičić Goran, Vujičić Gordana, Grozdanić Miljana,

Žarković Snežana, Zdravković Lela, Ilčić Ivan, Jeftić Saša,

Jovanović Goran, Jovanović Đorđe, Kovinić Aleksandar, Kovinić Goran,

Lazarević Miloš, Matejić Aleksandar, Milošević Boban, Radović

Jelena, Rajković Nenad, Ristić Dalibor, Tairović Jovica, Trifunović

Danijel, Trifunović Danijela, Filipović Srđan.

Za narandžasti pojas su položili:

Vujičić Tanja, Ilić Dragana, Ilić Slađana, Jovanović Valentina,

Jovanović Goran, Lukić Milan, Petrović Sanja, Radović Slobodan,

Ristić Aneta, Tairović Darkota, Totić Miroslav.

Za zeleni pojs su položili:

Aranđelović Vladimir, Babić Andreja, Bogojević Vlastimir, Veličković

Jovan, Jovanović Vesna, Manojlović Jelena, Milojević Ivana, Milojević

Irena, Mitić Boban, Mihajlović Zdravko.

Za plavi pojas su položili:

Đošić Igor, Živojinović Dušan.

Za braon pojas su položili:

Đorđević Boris, Lutovac Vera, Lutovac Vesna, Marković Dragoslav,

Petrović Lela, Ratković Nataša, Ratković Sevdalina.

Na samom početku 1984. godine održana je izborna konferencija kluba koja je bila značajna iz dva razloga. U skladu sa tadašnjim zakonskim propisima vezanim za rad sportskih organizacija, doneli smo i usvojili novi status kluba. Takođe, pošto je istekao četvorogodišnji period prethodnom rukovodstvu, izabrali smo novo predsedništvo i novog predsednika. U radno predsedništvo su izabrani: Za predsednika Đokić

Dušan i za članove Vasić Milosav i Ilčić Radoslav. Za zapisničara je izabran Marković Dragoslav, a za overače zapisnika Živojinović Milan i Milenković Predrag. Verifikacionu komisiju su činili: predsednik

Lutovac Vesna; člaonovi Milošević Prvoslav i Čović Zoran. U kandidacionu komisiju su izabani: za predsednika Rajković Ivan a za članove Popović Vladan i Ratković Nataša.

Novo predsedništvo su činili (po azbučnom redu):

Vasić Milosav, Dinić Nebojša, Ilčić Radoslav, Milošević

Dragiša, Mihajlović Dragoslav, Obradović Mile, Petrović

Radomir, Ponorac Branislav, Toskić Dragan.

U odbor Samoupravne društvene kontrole su izabrani:

Minić Srbislav (predsednik), Živojinović Milivoje (član) i

Mihajlović Branica (član).

U disciplinsku komisiju su izabrani:

Milić Predrag (predsednik), Đokić Bratislav (član) i Lutovac

Vesna (član).

Ja sam kao i u prethodnom periodu, uz trenerski posao obavljao i ulogu sekretara kluba. Za predsednika je izabran Petrović Radomir, jedan divan čovek koji je kao i Iličić Radoslav, pre njega, i kao što će mnogi drugi posle njega, iz najplemenitijih pobuda i prijateljskih relacija koje su imali sa mnom, pristati da svoje ime i svoj ugled založe u nešto što im možda i nije bilo baš najpoznatije. Jednostavno verovali su u moju reč.

Petrović Radomir

Četvrti predsednik kluba

Petrović Radomir je rođen u Kruševcu 09.12.1941. godine. Završio je višu školu za nastavnika istorije i geografije. Kao nastavnik istorije je radio u Zenici do 1970. godine, nakon čega se vraća za Kruševac i zapošljava u pošti kao službenik. U mladosti je rekreativno vežbao boks, a svoju ljubav prema sportu je preneo i na svoje ćerke upisavši ih u džudo klub „Kruševac“. Godinama je dovodivši ćerke na trening pomagao u radu kluba, u organizaciji odlaska na takmičenja i svim onim fizikalijama koje u malim klubovima nema ko da uradi osim prijatelja dobrovoljaca. Tokom vremena smo razvili i privatni prijateljski odnos, što je značilo da mu ne gine ono od čega su svi bežali, a to je funkcija predsednika. Tu funkciju je obavljao od 1984. do 1986. godine. Ostao mi je u saćanju kao jedan miran i tih čovek koji ni jedan zadatak kog se pruhvatio nije ostavio nedovršenim. Bio je oženjen i otac dve ćerke,

Lele i Sanje, koje su, kao što sam rekao, bili članovi našeg kluba i svojim rezultatima, baš kao i njihov otac, ostavili vidan trag.

Preminuo je 30.11.2012. godine u Kruševcu.

Prethodna 1983. godina je nagovestila da bi u narednoj mogli očekivati još bolje rezultate, ali da će se desiti to što se desilo, verovatno ni najveći optimisti pa ni ja sam nisam očekivao. Ispisane su nove stranice u istoriji kluba sa rezultatima koji nažalost više nikada nisu ponovljeni. Ti rezultati dodatno dobijaju na težini ako se zna da su ostvareni u vremenskom rasponu od četiri godine u kom je grupa devojčica od pionirskih medalja osvojenih 1980. godine došla do juniorskih medalja 1983. i seniorske medalje 1984. godine. Njihovi istorijski rezultati zaslužuju da ovim takmičarkama posvetim dužno poštovanje i posebnu pažnju prilikom predstavljanja. Počinjemo sa najboljom, a Lutovac Vera je upravo to. Najbolja takmičarka u dosadašnjoj istoriji džudo kluba „Kruševac“ i to uzevši u obzir i muškarce.

Lutovac Vera

1984. 2020.

Lutovac Vera je rođena 24.03.1968. godine u Beranama, od oca Mihajla i majke Milice. U Kruševac se sa roditeljima doselila 1973. godine. Džudo je počela da vežba 1979. godine u džudo klubu „Kruševac“. Odmah se videlo da se radi o vanserijskom talentu, što je ona i pokazala na svom prvom nastupu, 1980. godine u pionirskoj konkurenciji, osvojivši bronzanu medalju. Nakon samo dve godine, na svom prvom nastupu u juniorskoj konkurenciji, osvaja zlatnu medalju na prvenstvu Srbije i srebrnu medalju na prvenstvu Jugoslavije održanom u Dubrovniku.

Rizikujući da se možda ponavljam, ipak moram da još jednom naglasim da su medalje na državnim prvenstvima osvajane u jednoj strašnoj konkurenciji, u zemlji koja je tada imala 23 miliona stanovnika. I onda je došla ta 1984. godina i rezultati za koje sam u prethodnom delu teksta rekao da su čak i mene iznenadili. Ali da to pojasnim malo. Verini rezultati nisu plod nikakve slučajnosti, niti neke puke sreće, već rezultat ozbiljnog planiranja i ozbiljnog rada. U tim planovima smo zacrtali i juniorsku medalju na državnom prvenstvu 1984. godine.

Naravno, u sportu se ne može sa sigurnošću baš sve predvideti, ali smo svi priželjkivali da to konačno, prvi put u istoriji kluba, bude ona najsjanjija. Ono što je mene iznenadilo je rezultat u seniorskoj konkurenciji. Doneo sam odluku da u sklopu priprema za juniorska takmičenja, Vera učestvuje i na seniorskim takmičenjima bez imperativa osvajanja medalja. Tako smo i uradili, a sve ostalo je ostvarenje sportskog sna za svakog takmičara i trenera. Ali, zamalo je moglo da se desi da od naših planova ne bude ništa, jer se prvenstvo Srbije za juniorke i seniorke održavalo u istom danu. To je značilo da će Vera morati da ide iz borbe u borbu bez mogućnosti odmora. Inače, ovo je bio prvi i na sreću po džudo sport i poslednji put da se ovako održavalo prvenstvo za juniorke i seniorke. Sva ostala prvenstva su bila odvojena. Uprkos svim nepovoljnim okolnostima Vera je, kao što se zna, u juniorskoj konkurenciji prosto zbrisala sve sa strunjače i osvojila zlatnu medalju dobivši sve borbe iponima. U seniorskoj konkurenciji, iako na dan takmičenja nije imala ni punih 16 godina, osvaja bronzanu medalju i plasira se za državno prvenstvo u Kranjskoj Gori gde se, sada slobodno možemo reći, desilo pravo čudo. Tog 25. februara 1984. godine, sa nepunih 16 godina, Lutovac Vera na državnom prvenstvu za seniorke osvaja bronzanu medalju, prvu u istoriji kluba.

Zvanični izveštaj džudo saveza Srbije sa prvensta Jugoslavije za seniorke održanog u

Kranjskoj Gori

List „Pobeda“ 16.03.1984.

Na juniorsko prvenstvo Jugoslavije smo otišli pod ogromnim pritiskom koji je napravljen zbog rezultata ostvarenih u seniorskoj konkurenciji.

Vera je sada bila neko o kome je pričala cela Jugoslavija. Protiv nje su, što je u sportu i normalno, svi davali svoj maksimum. Uz sve to, prvenstvo se održavalo u Novom Sadu, gde ju je očekivala takmičarka iz tog grada koja je i pre početka šampionata proglašena za favorita broj jedan i koja je maltene trebalo samo da sačeka proglašenje i uzme zlanu medalju. Na svu sreću, u sportu uvek postoji i druga strana, a druga strana je ovaj put bila Vera, čvrsto rešena da naplati sve godine mukotrpnog rada i odricanja. Da bi čitaocima bio jasniji tok takmičenja, trebaju da znaju da su u to vreme u Jugoslaviji najmoćnije reprezentacije bile

Vojvodina, (ona je tada nastupala nezavisno od reprezentacije Srbije),

Hrvatska i Slovenija. U prvom kolu Vera se sastala sa takmičarkom iz

Hrvatske, koju je pobedila bez većeg problema. Sledeća takmičarka je bila iz Slovenije o čijem kvalitetu govori podatak da joj je poraz protiv Vere bio jedini na šampionatu i da je nakon toga osvojila bronzanu medalju.

Sledeća takmičarka je bila šampionka Hrvatske koju je Vera savladala u polufinalu, a onda finale koje su svi na tom prvenstvu očekivali, ali ne sa tim ishodom. Favorizovana vojvođanka iz moćnog kluba „Slavija“ iz

Novog Sada protiv Vere Lutovac iz malog kluba iz Kruševca. I kada bih hteo da nešto duže kažem o toj borbi ne bih mogao, jer je borba trajala tridesetak sekundi, koliko je Veri trebalo da požrtvovnom tehnikom tomoe nage baci svoju protivnicu na čist ipon i donese klubu prvu zlatnu medalju u istoriji na junorskim prvenstvima države. Bilo je to

24.03.1984. godine na Verin 16. rođendan. Mislim da nikada pre toga, a ni posle toga, nije dobila lepši rođendanski poklon.

Zvanični izveštaj džudo saveza Srbije sa prvenstva Jugoslavije za juniorke

List „Pobeda“, 30.03.1984.

Bili su to neponovljivi dani u mojoj trenerskoj karijeri i uživao sam u svakoj sekundi tog vremena. To vreme nažalast traje kratko, jer svi koji su barem malo bili u sportu znaju da slava traje samo do sledećeg takmičenja, kada moraš da potvrdiš to što si u prethodnom periodu uradio. Duboko u sebi sam znao da je ovo početak kraja. Došli smo do ovog rezultata potpuno sami, uz nadljudske napore i ogromna odricanja. Jasno mi je bilo da ovo više ne možemo da ponovimo. Bio je to maksimum koji smo pod tim nemogućim uslovima ostvarili. Za stvaranje uslova potrebnih za dalji napredak, klub jednostavno nije imao sredstava. U razgovoru sa njenim roditeljima na temu šta dalje, pola u šali a pola istinito sam im rekao; ili da pređe u drugi klub, gde će moći dalje da se razvija ili da proba da nadoknadi deo detinjstva i mladosti, da ode u bioskop, da se druži s drugarima i radi sve one stvari koje radi njena generacija, a koje je ona propustila zbog džudoa. Nisam siguran da li je poslušala mene ili je prosto endemska biljka koja se drži svog podneblja, tek Vera nikada nije prešla u drugi klub. Naredne 1985. godine je na čistu rutinu i iskustvo osvojila srebrne medalje na prvenstvima Srbije u juniorskoj i seniorskoj konkurenciji, zatim 1986. godine još jednu srebrnu na seniorskom prvenstvu Srbije i to je bio kraj. Okončala je karijeru u osamaestoj godini i više nikada nije obukla kimono niti imala ikakve veze sa džudoom. Majka je dva sina i dalje živi u Kruševcu.

Od ostalih devojaka koje su se upisale 1979. godine, a koje su kasnije osvojile 21 medalju na prvenstvima Srbije i Jugoslavije, tu su Ratković

Nataša, Lutovac Vesna, Ratković Sevdalina i Jovanović Vesna

Ratković Nataša

1984. 2021.

Ratković Nataša jerođena 14.11.1967. godine u Ćupriji. Osnovnu školu

„Nada Popović“ i srednju Hemijsku školu je završila u Kruševcu. Džudo je počela ra trenira 1979. godine u džudo klubu „Kruševac“. Na svoje prvo takmičenje je izašla naredne 1980. godine i odmah osvojila zlatnu medalju na prvenstvu Srbije za pionire, da bi zatim narednih godina svojim rezultatima ispisivala najsjajnije stranice u istoriji džudo kluba

„Kruševac“. Nataša pripada grupi devojaka uz čije ime smo godinama stavljali ono čuveno „po prvi put“. Najvredniji rezultat su joj zlatna medalja na prvenstvu Srbije za juniorke, bronzana medalja na prvenstvu

Jugoslavije za juniorke i bronzana medalja na međunarodnom kupu Zagreba za seniorke. Ima dve ćerke i trenutno živi i radi u Berlinu u Nemačkoj.

Lutovac Vesna

1983. 2021.

Lutovac Vesna je rođena 04.01.1964. godine u Beranama. U Kruševac se doselila 1973. godine i tu je završila osnovnu školu „Dragomir

Marković“ i srednju TŠC, zanimanje konfekcionar. Dvadeset godina je radila u konfekcijskoj industriji „Crvena Zvezda“, nakon čega počinje prvitani posao. Udata je, ima ćerku Mariju i sina Branislava. Živi i radi u Kruševcu. Džudo je počela da trenira 1979. godine u džudo klubu

„Kruševac“. Osvajač je mnogobrojnih medalja, od pionirskog do seniorskog uzrasta. Najvredniji rezultati u karijeri su joj zlatna medalja u juniorskoj konkurenciji na prvenstvu Srbije i srebrna medalja u seniorskoj konkurenciji na prvenstvu Srbije.

Ratković Sevdalina

1983. 2021.

Ratković Sevdalina je rođena 04.07.1969. godine u Jagodini. Osnovnu školu „Nada Popović“ i srednju Ekonomsku je završila u Kruševcu.

Džudo je zajedno sa starijom sestrom Natašom počela da trenira 1979.

godine u džudo klubu „Kruševac“. Poput sestre, i ona je odmah sledeće godine izašla na svoje prvo takmičenje gde je osvojila bronzanu medalju.

Bilo je to u Beogradu na prvenstvu Srbije za starije pionire. Njen najvredniji rezultat je svakako zlatna medalja na prvenstvu Srbije za juniorke, osvojena u Nišu 1984. godine. Udata je i ima ćerku. Živi i radi u Kruševcu.

Jovanović Vesna

1981. 2022.

Jovanović Vesna je rođena 16.08.1966. godine u Velikom Šiljegovcu.

Osnovnu školu „Nada Popović“, kao i srednju, zanimanje hemijski tehničar je završila u Kruševcu. Džudo je počela da trenira 1981. godine u džudo klubu „Kruševac“. Sledeće godine je počela da se takmiči i to odmah u juniorskoj konkurenciji. Osvojila je bronzanu medalju na juniorskom prvenstvu Srbije. Isti uspeh je ponovila naredne dve godine.

Živi i radi u Kruševcu.

Svi ovi rezultati su doprineli velikoj poppularnosti, kako samih takmičarki, tako i kluba. Pozivane su u razne radio i televizijske emisije, a gotovo da nema lista koji nije objavio neki tekst o njihovom uspehu. Tako je dnevni list „Sport“, u to vreme jedan od najprestižnijih sportskih listova u Jugoslaviji, objavio tekst o sestrama Veri i Vesni

Lutovac pod nazivom „Sestre na strunjači“. To me je podsetilo na jedan interesantan detalj vezan za klupsku istoriju, a to je da smo kroz čitav period postojanja imali uvek par sestara dobrih takmičarki koje su jedan određeni niz godina osvajale medalje i tako doprinosile popularnosti džudoa i kluba u gradu.

Pored najpoznatijih sestara u klupskoj istoriji, a to su naravno Lutovac

Vesna i Vera, veliki trag su ostavile i sestre Ratković Nataša i

Sevdalina, Petrović Lela i Sanja, Jovanović Vesna i Valentina,

Manojlović Gordana i Jelena i Petrović Vesna i Violeta, Toskić

Nevena i Jelena.

Dnevni list „Sport“, 16.09.1984.

Na dve slike dole, skoro sve devojke koje su osvojale medalje u svim uzrasnim kategorijama od pionira do seniora.

S leva: Trener Toskić Dragan, Lutovac Vesna, Jovanović Vesna, Lutovac Vera,

Milojević Irena, Petrović Lela, Milojević Ivana, (1983)

S leva: Trener Toskić Dragan, Lutovac Vesna, Lutovac Vera, Petrović Lela,

Ratković Sevdalina, Milojević Irena, Milojević Ivana, (1983)

Na slici dole članovi kluba, bivši takmičari, koji su se takmičili do

1977. godine sa najtrofejnijim takmičarkama u istoriji kluba.

Stoje s leva: Milenković Predrag, Lutovac Vera, Lutovac Vesna, Ratković Nataša

Čuče s leva: Vidaković Srđan,Đokić Bratislav, Milanović Momčilo

S leva: Milanović Momčilo, Marković Dragoslav, Đokić Bratislav

U dosadašnjem predstavljanju kluba, mahom sam se bavio takmičarima, osvajačima medalja, jer po njima se klub prepoznaje u javnosti. Međutim, kao što sam na početku ove knjige rekao, kroz klub je prošlo mnogo članova koji nisu postigli neke značajnije takmičarske rezultate, ali su svojim radom, svojom harizmom i svojom posvećenošću džudou ostavili trag u klubu po značaju gotovo isti kao osvajači medalja, jer kao što sam rekao, osvajači medalja su doprineli popularnosti kluba, ovi drugi trajanju kluba. Kao po nekom nepisanom pravilu, osvajači medalja, pogotovo oni najbolji, sa prestankom takmičarske karijere napuštali su i džudo i klub. Ovi drugi su dugi niz godina ostajali u klubu i kroz različite forme aktivnosti značajno doprineli opstanku kluba i razvoju nekih novih takmičara. Jedan od takvih je Milanović Momčilo.

Milanović Momčilo je rođen 05.07.1962. godine u Kruševcu, gde je završio osnovnu školu „Branko Radičević“ i srednju ekonomsku školu.

Radio je u Vaspitno popravnom domu u Kruševcu gde se i penzionisao

2016. godine. Penzionerske dane provodi u selu Makrešane nadomak

Kruševca .Ima dva sina, Janka i Igora. Igor je krenuo očevim stopama i nekoliko godina bio veoma aktivan član džudo kluba „Kruševac“, kako na treninzima tako i na takmičenjima. Igoru sam inače bio i asistent na predmetu „Džudo i samoodbrana“ dok je studirao na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje Univerziteta u Prištini. Momčilo je džudo je počeo da vežba 1977. godine. Ostao mi je u sećanju kao izuzetno vredan i posvećen preciznosti izvođenja tehnika. Jedan je od najboljih tehničara koje sam ikada trenirao. Često mi je, kada su mu to obaveze dozvoljavale, pomagao u radu. Zbog njegove prefinjene tehnike bilo je pravo zadovoljstvo s njim raditi demonstracije. Po prestanku aktivnog vežbanja jedno vreme

(1987-2002) je bio angažovan u radu klupskih organa.

Dragan Toskić demonstrira tehniku tai otoši na Milanović Momčilu, (1984)

Dragan Toskić demonstrira tehniku uči mata na Milanović Momčilu, (1984)

Plasman takmičara džudo kluba „Kruševac“ na zvaničnim takmičenjima u 1984. godini

Br. Prezime i Ime Mesto Rang Uzrast kg. pl.

1. Ratković Sevdalina Niš Srbija juniori 48 1

2. Lutovac Vera Niš Srbija juniori 52 1

3. Lutovac Vera Niš Srbija seniori 52 3

4. Lutovac Vesna Niš Srbija seniori 61 3

5. Jovanović Vesna Niš Srbija seniori 61 3

6. Lutovac Vera K. Gora Jugoslavija seniori 52 3

7. Lutovac Vera Novi Sad Jugoslavija juniori 52 1

8. Vujičić Gordana Niš uža Srbija pioniri 46 3

9. Milojević Irena Niš uža Srbija pioniri 52 1

10. Egerić Boban Niš uža Srbija pioniri 64 3

11. Milojević Irena Požarevac Srbija pioniri 52 2

12. Petrović Lela Požarevac Srbija pioniri 52 3

13. Egerić Boban Požarevac Srbija pioniri 64 2

1985.

Polaganje za pojaseve u 1985. godini je održano 07. januara.

Za žuti pojas su položili:

Andrejić Ivica, Arsić Boban, Arsić Brankica, Vasić Dejan, Veličković

Danijela, Vulović Lela, Vučić Dragiša, Gajić Saša, Davidović Vanja,

Živković Saša, Jevtić Igor, Jelić Branislav, Kovačević Sanja, Krstić

Goran, Krstić Srđan, Miletić Tanja, Mladenović Slađana, Petković

Dejan, Petković Marina, Petronijević Estela, Ristić Dobrosav, Ristić

Časlav, Rogina Žaklina, Ružić Dragana, Savić Slaviša, Stevanović

Aleksandar, Stević Danijela, Todorović Jelena.

Za narandžasti pojas su položili:

Bradić Srećko, Vujičić Gordana, Đorđević Milan, Žarković Snežana,

Zdraković Lela, Kovinić Aleksandar, Kovinić Goran, Lazarević Miloš,

Matejić Aleksandar, Matić Slađan, Milošević Boban, Radojković

Vladimir, Rajković Nenad, Ristić Dalibor, Simonović Daliborka,

Tairović Jovica, Trifunović Danijel, Trifunović Danijela, Cojić

Dejan.

Za zeleni pojas su položili:

Dervišević Aleksandar, Lukić Milan, Stojanović Vojkan.

Za plavi pojas su položili:

Milojević Irena, Milojević Ivana, Bogojević Vlastimir, Manojlović

Jelena, Babić Andreja, Veličković Jovan.

Za braon pojas su položili:

Đošić Igor, Živojinović Dušan.

Moje slutnje da su brilijantni rezultati ostvareni u 1984. godini ujedno i početak kraja jedne neponovljive generacije iz 1979. godine polako počinju da dobijaju svoju potvrdu u 1985. godini. Finansijska situacija u klubu je bila izuzetno teška. Zbog nedostatka termina za vežbanje nismo izvršili čak ni upis novih članova. Daleko od toga da je ovo bila neuspešna godina, naprotiv. Kada se pogledaju postignuti rezultati, ta

1985. godina bi se mogla svrstati u jednu od uspešnijih, jer su Vera i

Vesna na juniorskom prvenstvu Srbije osvojile srebrnu i bronzanu medalju, dok su na seniorskom prvenstvu Srbije obe osvojile srebrne medalje. Paligorić Bratislav je na prvenstvu uže Srbije u juniorskoj konkurenciji osvojio zlatnu medalju, a na prvenstvu Srbije srebrnu medalju. Neko ko bude ovo čitao verovatno će se zapitati čemu uz ovakve rezultate moj pesimizam u pogledu njihove dalje sportske karijere. Pa zato što ja znam kako su te medalje osvojene, a osvojene su kao kredit minulog rada, rutinski i na iskustvo. Takvim načinom nije se moglo dugo.

Ako se tome doda da su sestre Ratković Nataša i Sevdalina kao i

Jovanović Vesna okončale takmičarske karijere, da su to isto učinili

Radenković Ivica i Urošević Božidar koji su otišli na studije u Niš, zatim Paligorić Bratislav koji je otišao na studije u Beograd, jasno je da se bližio kraj jedne generacije koja je zlatnim slovima ispisala najblistavije stranice u istoriji kluba. Na moju sreću i na sreću kluba, za Urošević Božidara i Radenković Ivicu to nije bio kraj, već privremeni odlazak, jer su se nakon završetka studija, vratili u

Kruševac i klub. Svojim angažovanjem i radom u upravnom odboru, dali su nemerljiv doprinos opstanku i razvoju kluba, a za Urošević Božidara slobodno mogu reći da je neko bez koga je u zadnjih 20 godina nemoguće uopšte i zamisliti funkcionisanje kluba.

U r o š e v i ć Bo ž i d ar

1983. 2021.

Urošević Božidar je rođen 06.01.1965. godine u Kruševcu, gde je završio osnovnu školu „Jovan Jovanović Zmaj“ i srednju mašinsku pri

Tehničko školskom centru. Džudo je počeo da trenira 1979. godine. Odmah se videlo da se radi o izuzetnom talentu. Nakon samo nekoliko meseci treniranja položio je za žuti pojas i na svom prvom učešću na nekom zvaničnom prvenstvu osvojio je zlatnu medalju u konkurenciji nada. Nakon toga je osvajao medalje na svakom takmičenju na kojem je učestvovao.

Nažalost, po tadašnjem zakonu u Jugoslaviji, muškarci su morali odmah nakon završetka srednje škole da idu u vojsku, te je tako i Božidar 1983.

godine otišao na odsluženje vojnog roka po povratku iz vojske započinje studije na Filozofskom fakultetu u Nišu – odsek za fizičku kulturu.

Diplomirao je 1990. godine i stekao zvanje diplomiranog profesora fizičke kulture. Već 1991. godine zasniva radni odnos u osnovnoj školi

„Sveti Sava“ u Čitluku kod Kruševca gde i danas radi kao profesor fizičkog vaspitanja. Svoje aktivno učešće u radu kluba je započeo 1997.

godine izborom za člana predsedništva. Treba reći da je Boško i pre toga uvek bio tu da pomogne klubu kada i gde zatreba. Između ostalog, 1987.

godine je bio član radnog predesdništva na izbornoj konferenciji kluba.

Za potpresednika kluba je izabran 2002. godine i na toj funkciji se nalazi i danas. Naravno, osim lepog naziva, ničeg lepog nema u funkciji potpresednika, a pogotovo kada je taj neko moj potpresednik, jer Boško radi upravo ono što sam ja nekada radio, od kontakata sa predstavnicima saveza, opštine, sredstava javnog informisanja, preko pravljenja planova i zveštaja o radu, pa do najobičnijeg pravdanja računa i utrošenih sredstava. Ja mu često u šali kažem da, ako mu je to neka uteha, on fizikališe kao potpresednik, a ja sam to radio sa mnogo manje zvučnom funkcijom, kao sekretar kluba. Svi u klubu se nadamo i verujemo da će

Boška još dugo držati ova energija i volja da skoro svo svoje slobodno vreme posveti klubu, jer to je oduvek bio i verovatnoće će još dugo ostati princip i recept po kojem žive i opstaju klubovi poput našeg. Boško je oženjen suprugom Tanjom sa kojom ima ćerku Maju i sina Filipa koga ćemo takođe upoznati na stranicama ove knjige, jer je Filip pošavši očevim stopama počeo da trenira džudo i ostao upamćen kao član, takmičarski najdugovečnije generacije u istoriji kluba.

Radenković Ivica

1983. 2020.

Radenković Ivica je rođen 21.03.1963. godine u Kruševcu, gde je završio osnovnu školu „Jovan Jovanović Zmaj“. U Tehničko školskom centru je završio za Mašinskog tehničara, konstruktora alata. Nakon toga upisuje mašinski fakultet u Nišu na kojem diplomira 1989. godine i stiče zvanje mašinskog inžinjera. U školi u kojoj je kao đak sticao srednje obrazovanje, sadašnja Prva tehnička škola Kruševac, 1991.

godine zasniva radni odnos u nastavi, gde i danas radi. Oženjen je suprugom Slađanom sa kojom ima sina Nikolu, o kojem ćemo takođe čitati u nastavku ove knjige, jer je i Nikola poput Filipa član takmičarski najdugovečnije generacije u istoriji kluba, a uz to je i najtrofejniji član te generacije. Ivica je džudo počeo da vežba 1981. godine. Osvajač je mnogobrojnih medalja na zvaničnim prvenstvima države.

P a l i g o r i ć B r a t i s l av

1983. 2021.

Paligorić Bratislav je rođen 26.04.1964. godine u Kruševcu, gde je i završio osnovnu školu „Jovan Popović, kao i srednju školu TŠC-

Tehničar za prostorno planiranje. Nakon toga upisuje i diplomira na veterinarskom fakultetu u Beogradu. Nakon završetka fakulteta jedno vreme se bavio estradom i bio je veoma uspešan estradni menadžer, da bi se kasnije posvetio privatnoj veterinarskoj praksi. Džudo je počeo da trenira 1979. godine u džudo klubu „Kruševac“. Osvajao je medalje na svim nivoima takmičenja, od pionira do juniora. U istoriji kluba će ostati zapamćen kao prvi osvajač zlatne medalje na prvenstvima Srbije u konkurenciji nada, kao i prvi osvajač neke medalje na prvenstvima

Jugoslavije u konkurenciji nada (bronzana medalja na prvenstvu

Jugoslavije u Skoplju, 1982. godine). Preminuo je iznenada 28.01.2022.

godine.

Na uštrb ove sjajne generacije, malo sam zapostavio neke nove klince koji su stalno dolazili i redovno u pionirskoj konkurenciji osvajali medalje, ali u sportu je to tako, priča se samo o najboljima. Ovi novi klinci su talentovani i dobri u pionirskoj konkurenciji, ali da bi dobili značajnije mesto na stranicama ove knjige moraju da ostave i značajniji trag u životu kluba i tu ne mislim samo na takmičarske rezultate. Za to je naravno potrebno vreme, a do tada im pripada mesto u tabelarnim prikazima i na fotografijama.

Plasman takmičara džudo kluba „Kruševac“ na zvaničnim takmičenjima u 1985. godini

Br. Prezime i Ime Mesto Rang Uzrast kg. pl.

1. Lutovac Vera Beograd Srbija seniori 52 2

2. Lutovac Vesna Beograd Srbija seniori 61 2

3. Živojinović Dušan Niš uža Srbija s.pioniri 1

4. Đorđević Milan Niš uža Srbija s.pioniri 2

5. Paligorić Bratislav Niš uža Srbija juniori 95 1

6. Lutovac Vera Niš Srbija juniori 52 2

7. Lutovac Vesna Niš Srbija juniori 61 3

8. Paligorić Bratislav Beograd Srbija juniori 95 2

9. Savić Slaviša Niš uža Srbija m.pioniri 26 3

10. Rajković Nenad Niš uža Srbija m.pioniri 26 3

11. Đošić Igor Niš uža Srbija m.pioniri 32 3

12. Gajić Saša Niš uža Srbija m.pioniri 54 2

13. Milojević Ivana Niš uža Srbija m.pioniri 46 1

1986.

Polaganje za pojaseve u 1986. godini je održano 07. januara. Za žuti pojas je polagalo samo nekoliko takmičara, budući da zbog problema sa terminima za vežbanje nismo uopšte vršili upis novih članova.

Za žuti pojas su položili:

Ristić Nevenka, Stevanović Slaviša, Ćoćić Vladimir, Šumaković

Slađana.

Za narandžasti pojas su položili:

Jelić Branislav, Krstić Goran, Krstić Srđan, Petković Dejan, Ristić

Časlav, Stevanović Aleksandar, Tričković Vladimir.

Za zeleni pojas su položili:

Bradić Srećko, Đorđević Milan, Kovinić Aleksandar, Kovinić Goran,

Matejić Aleksandar, Miladinović Jovica, Rajković Nenad, Ristić

Dalibor.

Za plavi pojas je položio:

Lukić Milan.

Za braon pojas su položili:

Manojlović Jelena, Milojević Ivana, Milojević Irena.

Na početku godine, tačnije 26.02.1986. godine održana je vanredna konferencija kluba, zbog promene nekih zakonskih odredbi oko dužine mandata predsednika kluba ili kako se to tada zvalo predsedavajućeg predsedništva.

Na predlog Petrović Radomira, dotadašnjeg predsednika, za novog je izabran Milošević Dragiša. Sastav predsedništva do prve redovne konferencije koja je trebalo da se održi 1987. godine je ostao isti.

Milošević Dragiša

Peti predsednik kluba

Na ovom mestu bih trebao, kao uostalom i o svim predsednicima, da kažem nekoliko reči o Milošević Dragiši, ali nisam znao kako da započnem predstavljanje čoveka koji je po svojim ljudskim i moralnim vrlinama bio jednostavno rečeno vanvremenski i za tadašnje i za sadašnje vreme. Imam

66 godina, što se može smatrati već solidnim životnim iskustvom i moram priznati da u svom životu nikada nisam ni pre ni posle njega sreo sličnog čoveka. On je godinama kao moj najbolji drug dolazio u klub, bio upoznat sa svakim detaljem rada kluba. Bio je član predsedništva kluba od 1980. do 1986. godine. Svi problemi kluba bili su i njegovi problemi, jer je on klub doživljavao kao svoju drugu kuću. Njega nije trebalo pitati za pomoć, on je sam dolazio i nudio pomoć, šta god to bilo, prevoz dece na takmičenje, skupljanje para da se plati takmičarska kotizacija, jednostavno Dragiša je bio tu da pomogne. Na kraju mu se ta dobrota obila o glavu, kako sam ja u šali govorio, jer je morao prihvatiti mesto predsednika, jedinu stvar koju on nikada u životu ne bi prihvatio da ga ja nisam molio. Kada kažem ne bi, nije u putanju bilo bežanje od teške finansijske situacije i gomile problema koji su pritiskali klub, već prosto u pitanju bila njegova skromnost koja nije poznavala takvu vrstu javnog eksponiranja. Ostao je na mestu predednika do 1992. godine i mislim da za svo to vreme nije propustio ni jedan trening kluba, osim kada je bio na poslu. Od 1992. godine je ostao u klubu u svojstvu člana predsedništva, sve do 1997. godine. Iako mu se zdravlje ozbiljno pogoršalo, koristio je svaku priliku kada je mogao da nas obiđe u klubu.

Milošević Dragiša je inače rođen 1954. godine u Tekijama kod

Kruševca. Osnovnu školu „Vladislav Savić Jan“ je završio u

Parunovcu. Srednju školu „Tehničko školski centar“ je takođe pohađao i završio u Kruševcu. Po zanimanju je bio pogonski električar za automatiku. Taj beskrajno dobar i plemenit čovek je preminuo 1999.

godine posle duge i teške bolesti.

Ispostavilo se da je 1985. godine bila i poslednja godina u takmičarskoj karijeri Lutovac Vesne. Sjajna takmičarka i nadasve sjajna osoba je zauvek ostavila džudo 1986. godine i posvetila se nekim novim stvarima u životu. Lutovac Vera je 1986. godine izašla, kao što smo svi i pretpostavljali, na svoje poslednje takmičenje. Bilo je to seniorsko prvenstvo Srbije. Osvojila je srebrnu medalju.

Ova godina će nažalost ostati u lošem sećanjeu i po jako teškoj finansijskoj situaciji u klubu, tako da su najveći broj takmičenja i turnira finansirali sami takmičari. Snalazili smo se kako smo znali i umeli, a to će na žalost u budućnosti postati standardni model funkcionisanja kluba. Te godine smo učestvovali na kupu Zagreba i premda sam rekao da u ovoj knjizi neću prezentirati rezultate postignute na turnirima iz prostog razloga što postoje turniri gde se u kategoriji pojave četiri takmičara i naravno sva četiri dobiju medalje, za dva turnira moram da kažem nekoliko reči. Jedan je kup Zagreba na kome je te

1986. godine učestvovalo 400 takmičara iz cele Jugoslavije, a drugi je međunarodni turnir „Nagaoka“ u Ljubljani, gde su recimo 1984. godine, pored džudista iz cele Jugoslavije učestvovali i džudisti iz Italije,

Austrije, Nemačke i Poljske. O kakvoj se konkurenciji radilo govori podatak da je u kategoriji do 65 kg u seniorskoj konkurenciji u kojoj se takmičio Živojinović Milan, bilo 30 takmičara. Bila je to za nas suviše jaka konkurencija i Milan je deobom 5.-8. mesta, slobodno možemo reći napravio pravo malo iznenađenje. Najbolji rezultat, što se ova dva turnira tiče, smo postigli 1982. godine na kupu Zagreba kada su Ratković

Nataša u seniorskoj i Urošević Božidar u pionirskoj konkurenciji osvojili bronzane medalje.

Od značajnijih aktivnosti u 1986. godini treba spomenuti pomoć koju smo pružili našem džudisti Božović Milivoju prilikom osnivanja džudo kluba u Trsteniku. Milivoje, inače trsteničanin, počeo je džudo da vežba

1979. godine i do osnivanja kluba u Trsteniku redovno je putovao na relaciji Trstenik-Kruševac izostavši za sve te godine sa svega nekoliko treninga. On je jedan od onih koji nisu osvajali medalje, niti imali medijsku pažnju, ali su u džudou ostavili neizbrisiv trag, radeći lepe stvari za decu u nekom malom mestu kao što je Trstenik.

Ta 1986. godina ostaće zapamćena, u pozitivnom smislu, po upisu novih članova. Kao što sam već rekao, zbog nedostatka termina za vežbanje, u

1985. godini nismo vršili upis novih članova. Pošto smo taj problem rešili, u 1986. godini smo ponovo izvršili upis novih članova, ali smo, iskreno govoreći, pomalo strepeli za odaziv, jer vreme je strašan sudija i čim se u tom vremenu napravi čak i mala pauza, postoji mogućnost kazne, a to je zaborav. Na našu sreću, ispalo je da smo bezrazložno strepeli. Rezultati koje smo postizali u prethodnih nekoliko godina se očigledno nisu zaboravili i dalje su bili magnet za neke nove članove. Te godine smo izvršili najbolji upis u dotadašnjoj istoriji kluba, a jedna od lepših stvari u tom upisu je što smo među novoupisanim članovima dobili buduću šampionku koja će jedan duži niz godina osvajati medalje, te na najlepši mogući način predstavljati klub i biti uzor nekim novim devojčicama koje će zbog nje početi da vežbaju džudo. Njeno ime je

Dimitrijević Danijela.